Latest Event Updates

Pravi šampion

Цитат Posted on

via Pravi šampion

Advertisements

Jer i tuga je za ljude….

Posted on Updated on

>>Odavno napisana, ovde tek toliko da bude spasena od zaborava<<

"Autumn leaves"…. jedna od mojih omiljenih i u isto vreme jedna od najtužnijih pesama koje znam. Mnogo izvedenih verzija, čak i ona koju je odsvirao Duško Gojković uvek u meni probudi setu….
Međutim pored svih poznatih obrada ove teme jednog toplog majskog, suncem okupanog jutra bio sam zatečen melodijom koja je odzvanjala Miletićevim trgom. Kraj spomenika stari ciga sa tamburom (novosađani znaju o kome pričam) prebira note ove pesme, više nekako za sebe, a manje za malobrojne prolaznike. Priđem mu, izvadim iz novčanika neke novce (više se ne sećam ni koliko), a on me podigavši pogled uhvati sa suzom u oku…..
Svaki naredni put kada me je video, prekine pesmu i spretno nastavi da prebira „Jesenje lišće“. U jednom trenutku kada je bio sam, ostavljajući mu novac u šešir nisam izdržao da ga ne upitam:
„Brate, zašto sviraš ovu pesmu kada znaš da me rastužuje?“
On podiže pogled i osmehnu mi se šeretski:
„Pa brate i tuga je za ljude…..“
„Pokvarenjak jedan“, pomislih, „kako je samo u pravu….“

Kad odem

Posted on Updated on

Kad odem,

u zoru jednog novembarskog jutra sakriće pramenovi magle moje obrise. Sa koferom u ruci proći ću glavnim sokakom i po poslednji put pokloniti se starom satu na Železničkoj stanici.

Kad odem,

možda će ti se, dok kroz musavi prozor budeš posmatrala tu istu zoru, iz grla oteti uzdah ili će ti oko sakriti suzu ili ćeš se osmehnuti i sebi reći „neka ga, bilo je i vreme….“

Kad odem,

u to isto novembarsko jutro zanjihaće vetar grane i pomesti sa ulica uvelo lišće zatirući tragove na mestima po kojima sam hodao. Znaće i on da za mene više povratka nema ….

Fog Novi Sad

Čekanje

Posted on Updated on

„Biti sa tobom

ili ne biti sa tobom

je mera moga vremena“ 

Horhe Luis Borhes – Pretnja

U vezi tog mesta nije bilo ničeg posebnog. Bilo je to mesto ništa ni bolje ni gore od bilo kog mesta na kojem bi mogao sedeti i čekati čudo. Ipak, nekako sam najviše voleo da sedim tu. Na trošnoj klupi u senci breze, kraj bulevara, u blizini stanica gradskog saobraćaja, na mestu na kojem nije bilo ljudi jedino u sitnim noćnim satima.

Tu sam je poslednji put video. U rukama trošni kofer, preko lica mokar uvojak kose. Bez reči, sa setnim osmehom na usnama, okrenula se i ušla u autobus. Još dugo sam skamenjen ostao da gledam za njom.

Od tada sam počeo da dolazim. Vratiće se, mora da se vrati. Ništa se ne završava u tišini. Iz dana u dan,kao brodolomnik, vraćao sam se na mesto nesreće čekajući da mi more vrati ono što mi je uzelo. Ponekad sam na čas u gužvi prepoznavao njen mantil, video sam je na tren kako otresa kišobran ili kako kroz mutno jesenje veče nestaje usisana vakumom otvorenih vrata autobusa. Kako seda na omiljeno mesto na kraju i zamišljena nežno naslanja glavu na prozor. Ponekad je iz gužve izranjala samo njena noga nošena laganim korakom večite tinejdžerke….

Svestan sam da je sve konačno. Svestan sam da vreme gasi svaki plamen nade. Ipak nisam još spreman da odustanem, da prihvatim, da se pomirim sa tim. Zato me nikada, kada vidiš da tu sedim sa odsutnim pogledom u oku, ne pitaj šta radim. Čekam čudo….


Прочитајте остатак овог уноса »

Ne pitaj me

Posted on

Siguran sam da si se tokom toplih letnjih noći ponekad zagledao u zvezdano nebo. Nekada davno, još kada sam bio mali, čuo sam priču da u stvari sijaset tih zvezda više i ne postoji. Da su davno nestale i da sada, posle nestanka, vidimo samo trag nekadašnjeg sjaja koje su ostavile u vremenu.

Gazeći svoju stazu kroz život ukrstio sam put sa mnogim ljudima. Gledajući ih kako bih gledao zvezdano nebo često je iz njihovih očiju ili osmeha izbijao čudan sjaj. Trebalo mi je neko vreme, često i prijateljska prisnost da shvatim. Bio je to sjaj davno usahle sreće koja je u njima u trenu eksplodirala, a zatim godinama zračila iz njih. Imali su potrebu da mi se povere, s razlogom, jer bilo je tu razloga da se suzama oformi reka. Smrti, rastanaka, bolesti, gubitka, straha, samoće, hladnoće …..

Zato ako me nekada vidiš kako ulicom hodam pognute glave, a za mnom se vuče plavičasta senka ne pitaj me odakle mi. Ta je senka nastala sjajem miliona zvezda naglo prekinutih trenutaka ljudske sreće…..

mlečni put

Trenutak (ili suze na kiši)

Posted on Updated on

Bila si moja samo na trenutak….

Rekla si; „Sve je to u tvojoj glavi“

Nije, bila si moja na tren, znam to, znaš i ti….

Rekla si: „Pa dobro, ali taj tren, to zrno peska  ionako će na kraju nestati u pustinji vremena, kao suze na kiši“

I posle mnogo vremena mogu da ti kažem da nisi u pravu…

Jer kada jednom to zrno peska upadne u oko, zagrebe kapak za njim potekne suza.Dešava se, ponekad,  da zapeče ta brazda u oku, to mesto gde je taj trun prošao . Lako je kada sam sam, tada se sklupčam u neki ćošak  i pustim da se suza kroz večnost niz obraz spusti na pod. Teško mi je kada je neko sa mnom. Pitaju me tada zašto plačem, a ja nemam šta da im kažem. Njima je tada žao mene, jer ne mogu da mi pomognu, a meni njih što me gledaju takvog.

I još jednom mogu da ti kažem da nisi bila u pravu…..

Kada me taj trenutak kao iz zasede zaskoči i zarobi u kišnoj noći, tada besomučno lutam ulicama. Od suza oko se oboji srebrom, a iza mojih koraka od njih na pločniku ostane zvezdani trag tebe……

I nema kiše koja to može da sakrije……

zvezdani-trag

Sujeta

Posted on Updated on

Nikada nisam uspeo da shvatim šta znači biti od nekoga bolji, pametniji, lepši… jer stvari koje u životu zaista vrede teško je porediti.

Kako na primer možeš reći ko je izbrojao više zvezda ili dublje udahnuo vetar, ko je dobio lepši osmeh ili čežnjiviji pogled, ko je bolje čuo lepet ptica, lepše sanjao, više voleo…..

Tek kada na ovom malom svetu naučiš sebe da si sebi jedini aršin za bolje, kada naučiš da svakome pokloniš osmeh i taj isti mali svet voliš celim svojim srcem do poslednjeg truna prašine možda ćeš tek tada naučiti da živiš ili, još lepše, možda ćeš tek tada naučiti da širom otvorenih očiju snevaš svoj najlepši san…..

Možda…..

zvezdano-nebo