Месец: новембар 2013

U susret (nekadašnjem) Danu republike

Posted on Updated on

Bliži nam se 29. novembar. Mladima kojima se ovaj deo istorije više ne prenosi ništa ne znači drugo zasedanje AVNOJ-a na ovaj dan davne 1943. godine. Onima kojima je u ličnim kartama upisan stariji datum proizvodnje sećaju se državnih praznika od najmanje 4 dana koji su se slavili sve do sada već davne 2002. godine kada smo najzad rešili da se Jugoslavije kao produkta koji je proistekao iz dogovora partizanskih čelnika tog dana u Jajcu (1) nećemo sa radošću sećati.

Ako vas je uvod zbunio skenuću pažnju da ovo nije priča o istoriji. Svaki pobednik prekraja je onako kako mu odgovara (setite se ili pročitajte Orvelovu „1984.“). Ovo je priča o tradiciji koja je tu gde sam rođen nestala sa ovim praznikom. Naslućujete da je reč o svinjokolji.

Naime naš narod dovitljiv, kakav je uvek bio, shvatio je da  kraj novebra kada je vreme magle, jakih mrazeva ili snega najviše odgovara pripremi i obradi svežeg mesa (u narodu poznatom kao svinjokolja). Četiri neradna dana značili su da se posao završi natenane i bez trzavica. Svinje su se kod uzgajivača pažljivo birale  već od oktobra meseca, zagovarali su se najbolji majstori i jurili veterinari, zvale komšije u pomoć.

Kako u ranom detinjstvu, tako i kasnije u mladalačkom dobu toga dana sa svitanjem, po pravilu 10-ak minuta pre pristavljanja vode u kotao, budila me cika, roktanje i komešanje iz obližnih svinjaca. Ni dan danas mi nije jasno kako, ali svinje su slutile šta im se sprema i kretale u očajnički protest jedinim sredstvom koje su imale.

Uz jaku jutarnju kafu i kuvanu ili nekuvanu rakiju čekalo se da voda provri pa da se pristupi izvlačenju prve žrtve praznika iz svinjca. Moram priznati da me je ovo kao dete uvek podsećalo na paganski običaj žrtvovanja, u ovom slučaju bogovima razvijenog komunizma. Do podneva bi polutke već naveliko visile, sveža džigerica kao i šnicle na ciganski način mirisale bi iz letnje kuhinje i već se pristupalo odvajanju krmenadli, pravjenju kobasica, švargle, krvavice….. Sve to uz nezaobilazno točenje hektolitara rakije ili već po izboru drugih žastokih pića, kako se krv u žilama ne bi sledila. I tako celog dana.

Naveče, zatvoreni u kuhinju uz pucketanje vatre iz smederevca, umorom omlitalevih udova, očiju zamućenih jakom hranom i alkoholom na licima majstora razvlačio se stidljiv osmeh. Vreme je bilo da utonu u svoje perine i do jutra spavaju snom pravednika.

A dan posle, izjutra, posle nezaobilaznog jutarnjeg rituala kafa + rakija, kako bi dan krenuo kako treba, na sto je  iznošen tanjir svežih čvaraka, vruć hleb i uz to ko je šta imao: crni luk, sir, kiseli kupus, turšija……..

Nekako mi nedostaju ta vremena………

Image

(1) -imenu ovog mesta kroz igru reči često smo se krišom podsmevali. Paradoks je da kada smo to smeli da radimo javno više nije bilo smešno

Advertisements

Šta je to što nas greje?

Posted on Updated on

Došla je prava jesen. Moj pogled kroz prozor jutros se, umesto sa sunčanim prizorom na koji sam navikao,  suočio sa teškom novembarskom maglom.  Krenem sa buđenjem Hane pošto je tražila da ustane ranije očekujući od nje ozbiljan otpor. Umesto toga moja sedmogodišnjakinja veselo skače iz kreveta i pruža mi svesku.

„Molim te odcepaj prvi list“

Pogledam crtež sunca, lagano otkinem list i pružim joj ga nazad misleći da je ovo deo zaboravljenog domaćeg zadatka zbog kojeg je naručeno buđenje.

„To je za tebe“ – kaže mi sedajući na stolicu radnog stola. „Sada ću da dovršim domaći“

Šta da kažem, naslute deca kada vam je potrebno malo topline i znaju kako to da vam pruže. Zakačio sam crtež iznad svog radnog prostora. Očigledno nije ovo naše sunce koje se od ranog jutra bori sa niskim oblacima jedino koje može da nas zagreje…..

Image