U susret (nekadašnjem) Danu republike

Posted on Updated on

Bliži nam se 29. novembar. Mladima kojima se ovaj deo istorije više ne prenosi ništa ne znači drugo zasedanje AVNOJ-a na ovaj dan davne 1943. godine. Onima kojima je u ličnim kartama upisan stariji datum proizvodnje sećaju se državnih praznika od najmanje 4 dana koji su se slavili sve do sada već davne 2002. godine kada smo najzad rešili da se Jugoslavije kao produkta koji je proistekao iz dogovora partizanskih čelnika tog dana u Jajcu (1) nećemo sa radošću sećati.

Ako vas je uvod zbunio skenuću pažnju da ovo nije priča o istoriji. Svaki pobednik prekraja je onako kako mu odgovara (setite se ili pročitajte Orvelovu „1984.“). Ovo je priča o tradiciji koja je tu gde sam rođen nestala sa ovim praznikom. Naslućujete da je reč o svinjokolji.

Naime naš narod dovitljiv, kakav je uvek bio, shvatio je da  kraj novebra kada je vreme magle, jakih mrazeva ili snega najviše odgovara pripremi i obradi svežeg mesa (u narodu poznatom kao svinjokolja). Četiri neradna dana značili su da se posao završi natenane i bez trzavica. Svinje su se kod uzgajivača pažljivo birale  već od oktobra meseca, zagovarali su se najbolji majstori i jurili veterinari, zvale komšije u pomoć.

Kako u ranom detinjstvu, tako i kasnije u mladalačkom dobu toga dana sa svitanjem, po pravilu 10-ak minuta pre pristavljanja vode u kotao, budila me cika, roktanje i komešanje iz obližnih svinjaca. Ni dan danas mi nije jasno kako, ali svinje su slutile šta im se sprema i kretale u očajnički protest jedinim sredstvom koje su imale.

Uz jaku jutarnju kafu i kuvanu ili nekuvanu rakiju čekalo se da voda provri pa da se pristupi izvlačenju prve žrtve praznika iz svinjca. Moram priznati da me je ovo kao dete uvek podsećalo na paganski običaj žrtvovanja, u ovom slučaju bogovima razvijenog komunizma. Do podneva bi polutke već naveliko visile, sveža džigerica kao i šnicle na ciganski način mirisale bi iz letnje kuhinje i već se pristupalo odvajanju krmenadli, pravjenju kobasica, švargle, krvavice….. Sve to uz nezaobilazno točenje hektolitara rakije ili već po izboru drugih žastokih pića, kako se krv u žilama ne bi sledila. I tako celog dana.

Naveče, zatvoreni u kuhinju uz pucketanje vatre iz smederevca, umorom omlitalevih udova, očiju zamućenih jakom hranom i alkoholom na licima majstora razvlačio se stidljiv osmeh. Vreme je bilo da utonu u svoje perine i do jutra spavaju snom pravednika.

A dan posle, izjutra, posle nezaobilaznog jutarnjeg rituala kafa + rakija, kako bi dan krenuo kako treba, na sto je  iznošen tanjir svežih čvaraka, vruć hleb i uz to ko je šta imao: crni luk, sir, kiseli kupus, turšija……..

Nekako mi nedostaju ta vremena………

Image

(1) -imenu ovog mesta kroz igru reči često smo se krišom podsmevali. Paradoks je da kada smo to smeli da radimo javno više nije bilo smešno

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s