Месец: децембар 2013

Nova godina

Posted on

Posle osam godina najad 31. decembar ne provodim pritisnut poslom. Zaboravio sam kako izgleda ushićenje ljudi na ulicama, u kafićima, prodavnicama. Kako izgleda gužva u saobraćaju. Moram priznati zapitao sam se čemu sve to? Dečiji entuzijazam čekanja starca u crvenom odelu koji donosi poklone je opravdan, ali čemu se radujemo mi, odrasli?

Na zamišljenoj elipsi po kojoj ovaj naš svemirski brod kruži oko sunca izgleda da je neko obeležio tačku koja je u isto vreme i kraj i početak pa slavimo ulazak zemlje u novu orbitu oko sunca. Nije to. Nije to ono što radimo. Palo mi je na pamet jutros kako naše srce nije bunar bez dna u koje može stati beskonačno sreće i razočaranja, ljubavi i tuge, brige i čežnje. Potreban nam je jedan dan da ispraznimo sve ono što se u njega nagomilalo kako bi ga pripremili za ono što dolazi. Osetio sam to posle ludih provoda u najluđoj noći koji počinju da blede kada jutarnja svetlost počne da pere prazne ulice. Tromih udova, pospanih očiju i prazna srca hitao sam kući u krevet. Ispravite me ako grešim……..

Ovog poslednjeg dana ove godine zoru sam dočekao budan. Okrenuo sam kažiprst desne ruke prema srcu i u njemu prvo pronašao oproštaj za sve one koji su me ove godine povredili. Zatim sam oprostio sebi što sam dozvolio da budem povređen onda kada sam znao da će se to desiti. Na kraju sam u mislima zatražio oproštaj od svih onih koje sam ja povredio……

Oprostite mi i dozvolite mi da u novi krug uđem čista srca.

Hvala vam……

Želim vam sve najbolje…….

Слика

Mir božiji, Hristos se rodi

Posted on

Pre više od dve hiljade godina jedne hladne večeri na današnji datum (po Gregorijanskom kalendaru ili 14 dana kasnije po Julijanskom kalendaru) u jednoj pećini u blizini Vitlejema rođen je Isus Hrist. Mudraci sa istoka Kaspar, Melihor i Baltazar prateći Vitlejemsku zvezdu došli su u pećinu i  darovali su ga tamjanom (kao Boga), zlatom (kao kralja) i smirnom (kao čoveka). Sin božiji najzad je stigao među ljude.

Koje god da ste vere ili nacionalne pripadnosti ispričajte večeras pred spavanje svojoj deci kratko priču o rođenju spasitelja. Vaše verovanje uopšte nije bitno. Darujte ih poklonima koji nešto znače, a ne koji mnogo vrede ne bi li im pokazali da čista srca mogu menjati svet na bolje.

Svima vam želim sretan Božić

 

Слика

Ako ne znate odakle ste došli, teško možete znati kuda idete

Posted on

Posle kraćeg premišljanja ipak sam rešio da ovu priču sa fejsbuk stranice prebacim na blog. Zaslužili su to moji preci koji su svoj usud ćutke preneli na plećima. Neka im je laka crna zemlja.

Objavljeno prvi put na fejsbuk stranici 11.11.2013.

„Posle dugo vremena povučen današnjim praznikom juče sam sa ocem preturao po izbledelim porodičnim fotografijama u želji da pronađem jedinu preostalu fotografiju pradede Imrea koju je trebala da prati priča. Umesto toga naleteo sam na nekoliko lepih porodičnih portreta moga dede, koga se sećam kroz maglu i čija se priča, kao i neka vrsta usuda nadovezala na pradedinu u porodičnoj storiji:

Pradeda Imre je zbog navodnih ostavinskih razmirica sa rođenim bratom napustio Davod i naselio se u Čakovcima. Odande je 1914. godine prisilno regrutovan u austrougarsku vojsku. Ovaj priprost čovek u ratovanje nije verovao, još manje u ispravnost strane koja ga je primorala na vojnu obavezu, pa je iz besa na blagosiljanju pred odlazak na front pljunuo sveštenika i zbog toga prvo završio u zatvoru… Ovaj izliv besa mu je u isto vreme i spasao život jer je cela regimenta, regrutovana kada i on, stradala. Ipak, iz zatvora je pušten i poslat na ruski front odakle se peške, po zimi, oskudno obučen vratio u Slavoniju. Rusi su pokazali toliko mržnje prema njima da su na proputovanju pasli travu i jeli koru s drveća kako bi preživeli. Povratak je uzeo žrtava malte ne koliko i rat. Ipak jak, kakav je ceo život bio, vratio se svojoj tada već osmočlanoj porodici i pokušao da nastavi život kakav je vodio do rata, odnosno da im kao svaki pošten hlebotvorac omogući pristojan težački život……

Deda Stevan 1940. godine od pokušaja prisilne ustaške mobilizacije beži u Bačku u Odžake. 1941. godina donosi početak rata i Mađarsku okupaciju. Pri pokušaju mobilizacije u Hortijeve trupe deda odbija da se priključi i zbog reči „ne mogu ja da ubijam i hapsim komšije“ završava u zatvoru Čilag u Segedinu. 1944 po ruskom oslobođenju Mađarske vraća se u Vojvodinu i biva mobilisan od strane partizana. Granata mu razara levu ruku i kraj rata dočekuje kao invalid. Vraća se kući i kao i pradeda Imre pokušava da nastavi svoj život tamo gde je stao. Za boračku penziju nikada ne podnosi zahtev.

Posle mnogo godina, otišao sam danas u društvu Hane da dedi Stevanu zapalim sveću. Upalio sam jednu i za pradedu Imrea kojemu nisam siguran da li se grob i zna. Obojica, takvi kakvi jesu, bili su ipak diskretni heroji svojega vremena. Deda iako je svoj usud platio rođenim mesom i krvlju nastavio je da voli život i ljude. U trenucima bezumlja nije krenuo linijom manjeg otpora i priključio se ubijanju nego je ostao veran ideji da prema svojim bližnjima ostane čovek. Nama, njegovim potomcima, ostavio je u amanet svoju veličinu.

Sada sa pregaženih pola života za mene nema nade ni da se približim njegovoj veličini. Ipak znajući sve ovo sa ponosom nosim njegovo prezime……..“

СликаСликаСлика

Zašto su mi potrebni heroji????

Posted on Updated on

Pisana reč sve je manje na ceni. U bespoštednoj borbi za opstankom niko ne želi da se posvećuje fikciji. Ona postaje bespotrebna forma zaludnih romantičara. Međutim u brutalnoj stvarnosti nedostaje nam poštenih i hrabrih ljudi, onih koji bi našim potomcima kao i nama trebali da budu uzor. Da nam pomognu da ne zaboravimo da smo samo ljudi sa svim manama i vrlinama koje to odličje nosi. I tu nazad na scenu stupaju zaboravljeni heroji fikcije, oni koji nas u prašnjavim knjigama koje čame na policama čekaju ne bi li nas podsetili šta predstavlja ljudska vrlina. Da nam pokažu da ljubav i iskreno prijateljstvo nemaju cenu, da je osmeh najveća nagrada za dobro delo i da se sopstveno srce puni darivanjem.

Ako nikom drugom meni su još uvek potrebni Herkul, Tezej, Romul i Rem, Odisej i Ahilej, Gilgameš, Romeo i Julija, Hamlet, Šegrt Hlapić, Hari Poter, mačak Toša, Findus i Petson, redov Bili, Hogar Strašni, Evgenije Onjegin, pukovnik Aurelijano Buendija, Ultimo Pari, Čajd Harold, Supermen, Betmen, Yossarian, Arsenije Njegovan, Ford Prefekt…………. Oni su ti koji su na prašnjave stranice poslati kako bi nam pokazali da bi svet mogao biti mnogo bolje mesto kada bi se svi makar malo potrudili.

Dolazi i vreme darivanja. Bliže se praznici. Za vas imam predlog: Umesto skupih poklona otvorenih posle obimne večere svojim najbližima: kćerima, sinovima, muževima ili ženama, devojkama ili momcima, majkama, očevima, bakama, dekama, prijateljima ili svima onima koji vam nešto znače  uz slabo svetlo sveće te magične večeri koju slavite pročitajte deo omiljene knjige, priču ili pesmu. Tako ćete im darovati deo sebe zauvek.

Ako vas je od toga strah ili se u tome osećate usamljeno, evo počeću ja završetkom jedne knjige pošto mi svi koji ove strane čitate na neki način značite nešto:

„U njenom krilu našao se grozd prepun zlaćanih bobica koje su ponovo izrastale čim bi ih  pojela. Ali, ovog puta ona zrna nije otkidala pojedinačno, već dva po dva i, jedva dišući od žudnje za smrću, hitala da što pre otkine i poslednju bobicu. Čuvarka koja je ušla u ćeliju da pripremi Sieva Mariju za narednu, šestu proceduru isterivanja đavola, zateče je u krevetu.  Umrla je  od ljubavi. Oči su joj se sijale, a koža joj beše kao u novorođenčeta. Izdanci kose vrcali su kao mehuri sa njene obrijane glave i golim okom se videlo da te vlasi rastu“ – Gabrijel Garsija Markes „O ljubavi i drugim demonima“

Želim vam sretan Božić i Novu Godinu

Слика Слика