Ako ne znate odakle ste došli, teško možete znati kuda idete

Posted on

Posle kraćeg premišljanja ipak sam rešio da ovu priču sa fejsbuk stranice prebacim na blog. Zaslužili su to moji preci koji su svoj usud ćutke preneli na plećima. Neka im je laka crna zemlja.

Objavljeno prvi put na fejsbuk stranici 11.11.2013.

„Posle dugo vremena povučen današnjim praznikom juče sam sa ocem preturao po izbledelim porodičnim fotografijama u želji da pronađem jedinu preostalu fotografiju pradede Imrea koju je trebala da prati priča. Umesto toga naleteo sam na nekoliko lepih porodičnih portreta moga dede, koga se sećam kroz maglu i čija se priča, kao i neka vrsta usuda nadovezala na pradedinu u porodičnoj storiji:

Pradeda Imre je zbog navodnih ostavinskih razmirica sa rođenim bratom napustio Davod i naselio se u Čakovcima. Odande je 1914. godine prisilno regrutovan u austrougarsku vojsku. Ovaj priprost čovek u ratovanje nije verovao, još manje u ispravnost strane koja ga je primorala na vojnu obavezu, pa je iz besa na blagosiljanju pred odlazak na front pljunuo sveštenika i zbog toga prvo završio u zatvoru… Ovaj izliv besa mu je u isto vreme i spasao život jer je cela regimenta, regrutovana kada i on, stradala. Ipak, iz zatvora je pušten i poslat na ruski front odakle se peške, po zimi, oskudno obučen vratio u Slavoniju. Rusi su pokazali toliko mržnje prema njima da su na proputovanju pasli travu i jeli koru s drveća kako bi preživeli. Povratak je uzeo žrtava malte ne koliko i rat. Ipak jak, kakav je ceo život bio, vratio se svojoj tada već osmočlanoj porodici i pokušao da nastavi život kakav je vodio do rata, odnosno da im kao svaki pošten hlebotvorac omogući pristojan težački život……

Deda Stevan 1940. godine od pokušaja prisilne ustaške mobilizacije beži u Bačku u Odžake. 1941. godina donosi početak rata i Mađarsku okupaciju. Pri pokušaju mobilizacije u Hortijeve trupe deda odbija da se priključi i zbog reči „ne mogu ja da ubijam i hapsim komšije“ završava u zatvoru Čilag u Segedinu. 1944 po ruskom oslobođenju Mađarske vraća se u Vojvodinu i biva mobilisan od strane partizana. Granata mu razara levu ruku i kraj rata dočekuje kao invalid. Vraća se kući i kao i pradeda Imre pokušava da nastavi svoj život tamo gde je stao. Za boračku penziju nikada ne podnosi zahtev.

Posle mnogo godina, otišao sam danas u društvu Hane da dedi Stevanu zapalim sveću. Upalio sam jednu i za pradedu Imrea kojemu nisam siguran da li se grob i zna. Obojica, takvi kakvi jesu, bili su ipak diskretni heroji svojega vremena. Deda iako je svoj usud platio rođenim mesom i krvlju nastavio je da voli život i ljude. U trenucima bezumlja nije krenuo linijom manjeg otpora i priključio se ubijanju nego je ostao veran ideji da prema svojim bližnjima ostane čovek. Nama, njegovim potomcima, ostavio je u amanet svoju veličinu.

Sada sa pregaženih pola života za mene nema nade ni da se približim njegovoj veličini. Ipak znajući sve ovo sa ponosom nosim njegovo prezime……..“

СликаСликаСлика

Advertisements

2 thoughts on “Ako ne znate odakle ste došli, teško možete znati kuda idete

    Negoslava said:
    децембар 31, 2013 у 5:44 pm

    Uh, teška priča. Koliko teška, toliko i optimistična – za ovaj naš ljudski soj, ipak ima nade. I ko te je slagao da ih ne možeš dostići?

      igilanji responded:
      јануар 4, 2014 у 7:11 pm

      Deda je pripadao retkom soju ljudi koji je do kraja verovao da je „Čovek čoveku čovek“. Ja u to, nažalost, sve manje verujem

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s