Месец: јануар 2014

Rekvijem za Slađana J

Posted on Updated on

Pre nekog vremena Marina Majska se od svog prijatelja oprostila predivnim tekstom . Ostao sam ganut. Onog trenutka kada sam shvatio da mog prijatelja više nema, da mu je život skončao u prašnjavoj i mračnoj ulici daleko od njegovih najbližih ostao sam bez teksta. Oprostiće mi Marina, nadam se, što u njen tekst ugrađujem ono što osećam pošto ne znam kako bih to svojim rečima iskazao.

Pre no što napuste gnezdo vežbaju ptići svoja krila tako što ih šire i prkosno okreću u vetar. Na kraju dođe vreme kada stasaju i hrabro odlepršaju put visina. Vežbali smo mi, generacija 1976. svoja krila deleći gimnazijsku učionicu najgorih devedesetih godina. Na maturskoj ekskurziji, našem probnom letu, u mladalačkom zanosu pokorili smo Budvu i imali smo osećaj da ćemo tako jednog dana pokoriti svet. To je ono po čemu želim da se sećam svog druga, a ne po crnoj hronici iz dnevnih novina.
Teško mi je da verujem da nečije postojanje prestaje olako igrom slučaja. Kada me mračne misli pokore setim se Gandalfovih reči:

„Smrt je samo još jedna staza kojom svi moramo kročiti“ – Tolkin, Gospodar prstenova

Zato putuj druže svojom stazom, neka su ti mirni puti……

Paprika

Posted on Updated on

Objavljeno prvi put na FB stranici 28.08.2013.

„Prolazeći sinoć kroz Ribnikarevu ulicu kroz miris izduvnih gasova i brze hrane stidljivo se pomolio miris pečene paprike. Za mene je u detinjstvu pored početka škole ovo bio nedvosmislen znak da dolazi jesen. Setim se u ulici gde sam odrastao sunčanih popodneva ispunjenih žamorom komšija koje su ispred kuća iznele svoje bubnjare, dobro ih podložili, pa iz naslaganih džakova, obilno se znojeći, vade mesnatu papriku – baburu i slažu po vrućoj plotni. Ipak ovo nije miris koji krasi grad, ali šta da se radi. Svako od nas ko je došao ovde prošvercovao je i deo provincije sa sobom. Problem je što samo mi provincijalci to umemo da prepoznamo.“

 

Слика

Potraga

Posted on Updated on

Šumski puteljak zarastao u šiblje odvešće me do stare crkve. Znam da je tamo, onako kako je ceo svoj život radio, služi bogu slušajući odjek sopstvenog glasa međ’ zidovima trošnog zdanja.

Podigao je glavu na škripu vrata  i njegov starošću zamućen pogled susreo se sa mojim. Vreme ga je pojelo. Mantija je visila sa njega, upali obrazi činilo se da jedva drže retku sedu bradu. Odložio je kandilo i vidno vukući za sobom levu nogu polako mi je prišao.

„Pogledaj se. U pravog čoveka si stasao. Kakva te je muka navela ovamo?“

„Zašto muka oče?“

„Ovde više niko i ne dolazi dok teška muka ne pritisne. Nego deder kazuj, nije meni još mnogo vremena ostalo.“

„Oca tražim, zbog njega sam došao. Samo mi još ti možeš pomoći da shvatim šta se desilo.“

„Eh….. Nejač ste sestra ti i ti bili kada vam se sred ludila ratnog majka razbolela. Pomoći nije bilo, al’ se milošću božijom mučenica nije dugo patila. Sećam se studen je takva udarila kada smo telo njeno zemlji predali da je kamen u gori pucao, kramp se o zemlju lomio, a mraz kao kurjak grizao obraze. Stajao je nem i gologlav samo u košulji nad njezinim grobom. Desi se tako da čoveku srce prepukne pa se duša otvori i đavo u nju pohrli. Ostavio vas je rodbini i u rat se zaputio. Šta je radio tamo dovoljno si čuo od drugih, nije na meni da ti to pripovedam. Nikada se ovamo nije vratio. Ima gospod svojih razloga kada učini da neko nestane kao i da postojao nije, da mu se mesta večitog počinka ne zna i da na njemu nema ni sveće ni struka poljskog cveća.“

„Ali oče, moram da znam, tišti me to već dvadeset godina. Kako ću dalje?“

„Tebi i njemu gospod nije namenio  iste pute, znao ti je i otac to čim se nije vratio.“

„A odakle ti to znaš?“

„Znam, čim te je put k meni doveo. Idi u miru sada……..“

Слика

Sijalica

Posted on Updated on

Juče mi je crkla jedna štedljiva sijalica. Dugo sam se premišljao da li da sačekam nedelju pa da na buvljku potražim poštenog trgovca, a zatim obučen u radni kombinezon sa šrafcigerom u džepu obiđem neku javnu ustanovu na ime nabavke i da tako ušparam neki dinar ili da jednostavno odem u prodavnicu……

Tekst je prvi put objavljen na FB stranici 18.09.2013.

„’93. godine na buvljaku sam naleteo na simpatičnog starčića koji je prodavao pregorele sijalice. Na raširenom ćebetu ispred njega bilo je raznoraznih sijalica i sve jednako nisu radile. Začudo, ljudi su konstantno prilazili, kupovali sijalice i odlazili. Bio sam u čudu. Napregnuo sam svoj inače neinventivni um do krajnjih granica ne bi li uspeo da nađem racionalnu primenu ovom predmetu…..nije mi išlo. Rešim da prekratim sebi muke i uskratim glavobolju izazvanu razmišljanjem, priđem starčiću i pitam ga zašto ljudi imaju potrebu da kupe sijalicu koja ne radi. Njegovo suvonjavo i izborano lice razvuklo se u osmeh. „Sve su to ljudi zaposleni u državnim preduzećima. Sijalice nose na posao, tamo odšrafljuju one koje rade i stavljaju one koje ne rade. Tako bar ne izgleda kao da kradu, a ušparaju neku marku“.
Da bi preživeli zla vremena naš narod ima neverovatnu moć improizacije. Ako vidite nekoga na pijaci da prodaje stvari koje nemaju racionalnu namenu iskoristite iskustvo iz zloglasne godine i na vreme se pripremite. Kriza kuca na vrata!“

Слика

Dok budan sanjam

Posted on Updated on

Opet sam suočen sa istom sivom sobom.  Kroz polumrak prilazi mi spodoba u odeći medicinske sestre, hvata me za mišice i pokušava da me odvoji od kreveta. Pokušavam da je odgurnem. „Skloni se od mene aveti“ – vičem na sav glas. Vrata se otvaraju propuštajući još čudvišnih likova istovetno odevenih. Pritiskaju mi udove i vezuju me kožnim remenjem za krevet. Igla probija mišicu, osećam kako tečnost struji. Zatvaram oči……

………………………………………………………………………………………………………………………………………………………………………….

„Dragi, dragi“…..budi me usplahiren glas…..“izgleda da si opet imao košmar“

„Da, izgleda, a samo sam na čas spustio glavu“

Osvrćem se oko sebe. Predivno je jutro. More zapljuskuje obalu. Moj četvorogodišnji sin ima prvi susret sa morem. Veselo skakuće po plićaku. U trenu dok ga je supruga pazila uspeo sam da sklopim oči. Isti košmar progoni me već danima. Sada sa plaže u restoran na ručak, a zatim na popodnevni odmor. Nadam se da ću ovaj put uhvatiti malo zdravog sna.

………………………………………………………………………………………………………………………………………………………………………..

Sivilo. Kroz vrata obojena belom masnom bojom ulazi avet u bolničkom mantilu, a za njom neko obučen u crno. Rasklanjaju noćni stočić i na njega iz torbe spodoba u crnom mantilu,lica  prekrivenog gustom crnom dlakom ispod koje vire dva užareno crvena oka, vadi redom svetlucave stvari. U sobi počinje da miriše sumpor. „Poljubi ovo i pokaj se“ reži na mene. „Dalje od mene đavole……Vera, Vera, upomoć, Vera, probudi me iz ovog košmara…….Vera, pomozi mi…….“ Soba se opet puni avetima u belom, opet me hvataju za noge i ruke, opet remenje. Spasonosni ubod, tečnost koja peče mišicu. Zatvaram oči……

…………………………………………………………………………………………………………………………………………………………………………

„Dragi, probudi se. Opet si imao košmar. Već danima ne spavaš kako treba. Molim te, čim se vratimo sa letovanja da odeš kod lekara“

„Hoću, obećavam. Čim se vratimo. Nego, sećaš se da smo se upoznali baš na ovoj plaži, tu ispred, tačno pre četiri godine. Sada po njoj trči plod naše ljubavi, namazan sa tri sloja kreme sa zaštitnim faktorom 52. Ovih dana ispričaću mu priču o tome“

„I meni će biti drago da to čujem. Samo molim te ne odlaži više odlazak lekaru“

„Neću. Obećavam. Vera…..volim te “

„I ja tebe volim“

………………………………………………………………………………………………………………………………………………………………………….

U bolnicu sam stigla ujutru rano sa željom da ga vidim odmah posle vizite. Sedela sam u memljivoj čekaonici pogleda prikovanog na sat kada je ušla glavna sestra.

„Pretpostavila sam da ste već stigli. Otac bi da vas vidi, pre lekara. Nadam se da nije problem“

„Šta se dogodilo?“

U čekaonicu je ušao sveštenik  neuredne brade, ispijena lica i očiju upalih od nespavanja.

„Gospođo vaš muž je noćas preminuo. Znam da ste danima bili uz njegovo uzglavlje, ali je bolje što niste bili u tom trenutku uz njega. Dežurni lekar upozorio me je da je njegovo stanje kritično i da je pitanje sata. Kada se probudio pokušao sam da obavim čin poslednje pričesti, ali nije bio pri svesti. Otimao se, nazivao me đavolom i zapomagao upomoć. Dali su mu jaku dozu morfijuma i zatim je zaspao. Noć sam proveo u bdenju i molitvi nad njim očekujući da se probudi. Oči je otvorio tek na tren i poslednje što je svesno i razgovetno rekao u tom bunilu bilo je „Vera…..volim te“, a zatim je sa osmehom na licu klonuo glavom na jastuk. Činilo se da je otišao sretan, neka mu je laka crna zemlja“

San

Posted on Updated on

Kroz pomračinu nazirem samo njegove obrise. Prilazeći za sobom ostavljam odjek koraka o mermerom popločan trg. Gvožđem okovana, teška, hrsatova vrata uz škripu i tresak zatvaraju se za mnom. Lagano hodam uskim ulicama obasjanim plavičastom svetlošću meseca. Zatvorene šalokatre kriju neuhvaćene čežnjive poglede, balkoni neizrečene uzdahe, mračni prolazi neodigrane susrete. Pronalazim stepenište koje vodi na bedeme. Prilazim ogradi i sedam na nju. Savršenu tišinu remeti jednoličan šum talasa. Kratko posmatram beličastu penu, mesto gde se vekovima sastaju voda i stene.

Podižem glavu i gledam srebrnasto mreškanje vode njušeći slan povetarac koji dolazi sa pučine kao pas koji očekuje svog gospodara. Ćuteći očekujem zoru.

I tako se, s vremena na vreme, u snu moje postojanje  rasplinjuje u večnosti kao suza na kiši……………….

Слика