Месец: октобар 2016

Odisejev pogled

Posted on Updated on

Posvećeno svima koji čeznu da se vrate kući……

Lep oktobarski dan zatekao nas je u prestonici. Odluci da ćemo posetiti ZOO vrt najviše se radovala moja ćerka. Poslednji put zajedno smo bili na Kalemegdanu kada je ona imala 6 godina. Tada smo u vrtu proveli skoro 4 sata i veselila se unapred vraćanju u sećanje tom popodnevu.

Petak je prepodne. Posetilaca i nema mnogo, uglavnom su to stranci, bake i deke sa decom i ekskurzije. Šetamo između kaveza uživajući u prizorima koje nam naša provincijska svakodnevica ne pruža: slon, žirafa, lavovi…… Majmuna nema u kavezima, već da bi ih videli moramo da uđemo u zgradu koja je njima namenjena. Tamo gužva. Pred jedim kavezom zatičem scenu u kojoj dve tinejdžerke sa telefonom koji je nasađen na selfi stik pokušavaju da izazovu malog majmuna koji nepomično sedi i zuri kroz prozor. Bekeljenje, dozivanje, zviždanje, opet bekeljenje…. Ništa. Mali stvor potpuno ignoriše decu sa viškom hormona. „Kakav karakter“ pomislih, „mnogi koje poznajem mogli bi od majušne životinje nešto i da nauče“. Ispred njegovog kaveza ljudi se više i ne zaustavljaju. Majmun koji ništa ne radi nije zanimljiv. Zaustavljaju se kod šimpanzi koje se valjaju, veru, pokazuju zube publici….

Napuštamo paviljon i pri kruženju oko njega srećem pogled nežnog stvorenja setno zagledanog u daljinu. Stao sam kao ukopan. U momentu je pred mene iskrsla iz sećanja slika devojčice koja iza pregradne žice u Preševu sedi i gleda u daljinu. Isti odsutan pogled kao da nije tu, već sedi negde na stepeništu u svojoj ulici gledajući komšije kako prolaze. Izgledalo je kao da je ceo svet oko nje stao, postao irealan. Vratila se mislima tamo gde je bila srećna.

Mogu samo da nagađam da li se u pogledu tužnog stvora krila tuga za čoporom, veselim popodnevima ispunjenim penjanjem po drveću i trebljenju vašaka. Ono što znam je da, kao i devojčici, njemu više nije bilo bitno što je tu.

Želeo je da se vrati……

Prošlo je godinu dana od kako radim kao humanitarac sa izbeglicama. Mnogo je priča prošlo kraj mene. Mnogo među njima tužnih, a nekako uvek različitih. Međutim ono što će u meni ostati urezano dokle god dišem je pogled. I to ne bilo kakav pogled. To je pogled koji je Odisej dobio deset godina lutajući morima u potrazi za rodnom Itakom.

To je pogled onih koji čeznu za svojim domom…

Pesma jednog pospanka

Posted on Updated on

Vičeš, ričeš

i na sav glas kličeš….

Otkrivaš me, otkrivaš me

i po glavi polivaš me….

Tučeš me, tučeš me

i za uši vučeš me….

A meni se jako spava…….

sleepy-child