Месец: јануар 2017

Gavril

Posted on Updated on

Nekada davno. čini se sada već u nekom prošlom životu, dobili smo na poklon ikonu arhangela Gavrila oslikanu na komadu teškog kruškovog drveta.

Kako nam beše žao da je bušimo ne bi li je zakačili na zid, odluka na kraju pala da je zalepimo obostrano lepljivom trakom i to iznad glava kako bi nam Gavril, blag kakav jeste, čuvao miran san.

Jednog jutra uhvativši me na spavanju, uz strahoviti tresak, ikona se sa komadom maltera se odvojila od zida i udarila me u glavu takvom silinom da sam čini se zarobljen u večnosti ostao da ležim nepokretan. Začudo, iako su me prijatelji lekari gledali sa nevericom, nisam dobio potres mozga, čak na mestu udarca nije bilo nikakvog traga….

Jedne, jakom šljivovicom i teškim duvanskim dimom, zamagljene noći reče mi moj kum: „Ako te je Gavril na ovaj način pomilovao bog je tebi namenio veliki greh ili velika dela…..“i trudim se ja od tada koliko znam i mogu, jer na koncu samo sam čovek, da budem bolji i to ne od drugih nego od onoga što sam bio juče.

Dan danas kada me hodajući gradom ophrva seta ili me obuzmu tmurne misli desi se da, čini se niodkuda, kraj mene na trotoar padne pero. U taj mah vreme stane, a meni osmeh prekrije lice jer znam da me još uvek posmatra…..

Gavril.jpg

San

Posted on Updated on

Rekom, suzom ledene kraljice zaleđenom,

snovi moji brode.

Od trena kada oči sklapam

znam kuda me vode…..

Kroz pustinje ledene,

u prozirnost beskraja,

sve dalje od onog

što nekad bejah ja…..

Sve dalje vuku me

rukama obema,

dok suznog oka jednog jutra

shvatiš da me nema…..

frozen-river

Diskretni heroji

Posted on Updated on

Posvećeno svima onima koji nisu mogli protiv sebe….

Poneki čitalac ovog bloga koji oduva prašinu sa već davno objavljene priče o mojim precima, ne bi li sebi prekratio vreme, shvatiće teško breme koje nisam u stanju da ponesem, a koje mi je ostavljeno u amanet. Ovo nije priča samo o njima, ovo bi trebalo da bude zahvalnica svima onima koji su slušajući svoje srce ovaj svet na mahove učinili podnošljivijim mestom…

Heroji su oni kojima se svi divimo. Većina nas misli da nismo rođeni za herojska dela i odatle duboko poštovanje za hrabrost koju ona iziskuju. Međutim postoji kvaka koja to prati. Herojsko delo čak i u pokušaju ostaje herojsko delo i preti da bude ovekovečeno oreolom slave, da se o vinovnicima raspredaju priče pune nežnosti i hvale. Šta je sa drugom stranom medalje, sa onima koje nazivamo diskretnim herojima? Ne, nije to priča o onima koji žele da ostanu zavijeni u plašt anonimnosti. Ovo je priča o onima koje nikakve okolnosti nisu naterale da učine veliko zlo, čak i onda kada su za to imali veoma čvrst alibi. Ovo je priča o ljudskim veličinama koje su zarad čistog srca kroz istoriju pristajali da gube živote, postaju izgnanici, bivaju proglašavani za izdajice ili kukavice. Ili još gore, da budu skrajnuti i zaboravljeni.

Moderno vreme pokazalo je da nas tek u prolazu dotakne poneka ovakva priča. Pokazalo je da nekada dugo traje da društvo, teška srca, prizna jedno ovako delo. Manje traje da one koje su poklekli razumemo, jer to je previše ljudski, da bez dodatnih pitanja prihvatimo okolnosti kao najčvršći izgovor. Tako generacije onih koji dolaze uzor nalaze ne u onome što dolazi iz srca već u onome što je društvano prihvatljivo. Samim tim bespovratno sve dublje tonemo….

Na kraju, pričaću u svoje ime. Šta je to što ja svetu ostavljam u amanet? Gde je smisao ako ne umem da se smejem i da plačem sa onima kojima je moj smeh i moja suza jedina uteha? I da li ću imati snage da kažem NE ako se od mene bude tražilo da uradim nešto u šta iskreno ne verujem?

Čini se ipak da je sve veoma jednostavno. Kada bi svako od nas u tami svoga srca pronašao iskru ljudskosti, možda i samo možda budući svet za generacije koje dolaze ne bi bio zauvek izgubljen …

Iskreno Vaš….

man-cry