Ne pitaj me

Siguran sam da si se tokom toplih letnjih noći ponekad zagledao u zvezdano nebo. Nekada davno, još kada sam bio mali, čuo sam priču da u stvari sijaset tih zvezda više i ne postoji. Da su davno nestale i da sada, posle nestanka, vidimo samo trag nekadašnjeg sjaja koje su ostavile u vremenu.

Gazeći svoju stazu kroz život ukrstio sam put sa mnogim ljudima. Gledajući ih kako bih gledao zvezdano nebo često je iz njihovih očiju ili osmeha izbijao čudan sjaj. Trebalo mi je neko vreme, često i prijateljska prisnost da shvatim. Bio je to sjaj davno usahle sreće koja je u njima u trenu eksplodirala, a zatim godinama zračila iz njih. Imali su potrebu da mi se povere, s razlogom, jer bilo je tu razloga da se suzama oformi reka. Smrti, rastanaka, bolesti, gubitka, straha, samoće, hladnoće …..

Zato ako me nekada vidiš kako ulicom hodam pognute glave, a za mnom se vuče plavičasta senka ne pitaj me odakle mi. Ta je senka nastala sjajem miliona zvezda naglo prekinutih trenutaka ljudske sreće…..