Poruke skrivene u vodi

Čekanje

Posted on Updated on

„Biti sa tobom

ili ne biti sa tobom

je mera moga vremena“ 

Horhe Luis Borhes – Pretnja

U vezi tog mesta nije bilo ničeg posebnog. Bilo je to mesto ništa ni bolje ni gore od bilo kog mesta na kojem bi mogao sedeti i čekati čudo. Ipak, nekako sam najviše voleo da sedim tu. Na trošnoj klupi u senci breze, kraj bulevara, u blizini stanica gradskog saobraćaja, na mestu na kojem nije bilo ljudi jedino u sitnim noćnim satima.

Tu sam je poslednji put video. U rukama trošni kofer, preko lica mokar uvojak kose. Bez reči, sa setnim osmehom na usnama, okrenula se i ušla u autobus. Još dugo sam skamenjen ostao da gledam za njom.

Od tada sam počeo da dolazim. Vratiće se, mora da se vrati. Ništa se ne završava u tišini. Iz dana u dan,kao brodolomnik, vraćao sam se na mesto nesreće čekajući da mi more vrati ono što mi je uzelo. Ponekad sam na čas u gužvi prepoznavao njen mantil, video sam je na tren kako otresa kišobran ili kako kroz mutno jesenje veče nestaje usisana vakumom otvorenih vrata autobusa. Kako seda na omiljeno mesto na kraju i zamišljena nežno naslanja glavu na prozor. Ponekad je iz gužve izranjala samo njena noga nošena laganim korakom večite tinejdžerke….

Svestan sam da je sve konačno. Svestan sam da vreme gasi svaki plamen nade. Ipak nisam još spreman da odustanem, da prihvatim, da se pomirim sa tim. Zato me nikada, kada vidiš da tu sedim sa odsutnim pogledom u oku, ne pitaj šta radim. Čekam čudo….


Прочитајте остатак овог уноса »

Advertisements

Ne pitaj me

Posted on

Siguran sam da si se tokom toplih letnjih noći ponekad zagledao u zvezdano nebo. Nekada davno, još kada sam bio mali, čuo sam priču da u stvari sijaset tih zvezda više i ne postoji. Da su davno nestale i da sada, posle nestanka, vidimo samo trag nekadašnjeg sjaja koje su ostavile u vremenu.

Gazeći svoju stazu kroz život ukrstio sam put sa mnogim ljudima. Gledajući ih kako bih gledao zvezdano nebo često je iz njihovih očiju ili osmeha izbijao čudan sjaj. Trebalo mi je neko vreme, često i prijateljska prisnost da shvatim. Bio je to sjaj davno usahle sreće koja je u njima u trenu eksplodirala, a zatim godinama zračila iz njih. Imali su potrebu da mi se povere, s razlogom, jer bilo je tu razloga da se suzama oformi reka. Smrti, rastanaka, bolesti, gubitka, straha, samoće, hladnoće …..

Zato ako me nekada vidiš kako ulicom hodam pognute glave, a za mnom se vuče plavičasta senka ne pitaj me odakle mi. Ta je senka nastala sjajem miliona zvezda naglo prekinutih trenutaka ljudske sreće…..

mlečni put

Trenutak (ili suze na kiši)

Posted on Updated on

Bila si moja samo na trenutak….

Rekla si; „Sve je to u tvojoj glavi“

Nije, bila si moja na tren, znam to, znaš i ti….

Rekla si: „Pa dobro, ali taj tren, to zrno peska  ionako će na kraju nestati u pustinji vremena, kao suze na kiši“

I posle mnogo vremena mogu da ti kažem da nisi u pravu…

Jer kada jednom to zrno peska upadne u oko, zagrebe kapak za njim potekne suza.Dešava se, ponekad,  da zapeče ta brazda u oku, to mesto gde je taj trun prošao . Lako je kada sam sam, tada se sklupčam u neki ćošak  i pustim da se suza kroz večnost niz obraz spusti na pod. Teško mi je kada je neko sa mnom. Pitaju me tada zašto plačem, a ja nemam šta da im kažem. Njima je tada žao mene, jer ne mogu da mi pomognu, a meni njih što me gledaju takvog.

I još jednom mogu da ti kažem da nisi bila u pravu…..

Kada me taj trenutak kao iz zasede zaskoči i zarobi u kišnoj noći, tada besomučno lutam ulicama. Od suza oko se oboji srebrom, a iza mojih koraka od njih na pločniku ostane zvezdani trag tebe……

I nema kiše koja to može da sakrije……

zvezdani-trag

Sujeta

Posted on Updated on

Nikada nisam uspeo da shvatim šta znači biti od nekoga bolji, pametniji, lepši… jer stvari koje u životu zaista vrede teško je porediti.

Kako na primer možeš reći ko je izbrojao više zvezda ili dublje udahnuo vetar, ko je dobio lepši osmeh ili čežnjiviji pogled, ko je bolje čuo lepet ptica, lepše sanjao, više voleo…..

Tek kada na ovom malom svetu naučiš sebe da si sebi jedini aršin za bolje, kada naučiš da svakome pokloniš osmeh i taj isti mali svet voliš celim svojim srcem do poslednjeg truna prašine možda ćeš tek tada naučiti da živiš ili, još lepše, možda ćeš tek tada naučiti da širom otvorenih očiju snevaš svoj najlepši san…..

Možda…..

zvezdano-nebo

Gavril

Posted on Updated on

Nekada davno. čini se sada već u nekom prošlom životu, dobili smo na poklon ikonu arhangela Gavrila oslikanu na komadu teškog kruškovog drveta.

Kako nam beše žao da je bušimo ne bi li je zakačili na zid, odluka na kraju pala da je zalepimo obostrano lepljivom trakom i to iznad glava kako bi nam Gavril, blag kakav jeste, čuvao miran san.

Jednog jutra uhvativši me na spavanju, uz strahoviti tresak, ikona se sa komadom maltera se odvojila od zida i udarila me u glavu takvom silinom da sam čini se zarobljen u večnosti ostao da ležim nepokretan. Začudo, iako su me prijatelji lekari gledali sa nevericom, nisam dobio potres mozga, čak na mestu udarca nije bilo nikakvog traga….

Jedne, jakom šljivovicom i teškim duvanskim dimom, zamagljene noći reče mi moj kum: „Ako te je Gavril na ovaj način pomilovao bog je tebi namenio veliki greh ili velika dela…..“i trudim se ja od tada koliko znam i mogu, jer na koncu samo sam čovek, da budem bolji i to ne od drugih nego od onoga što sam bio juče.

Dan danas kada me hodajući gradom ophrva seta ili me obuzmu tmurne misli desi se da, čini se niodkuda, kraj mene na trotoar padne pero. U taj mah vreme stane, a meni osmeh prekrije lice jer znam da me još uvek posmatra…..

Gavril.jpg

San

Posted on Updated on

Rekom, suzom ledene kraljice zaleđenom,

snovi moji brode.

Od trena kada oči sklapam

znam kuda me vode…..

Kroz pustinje ledene,

u prozirnost beskraja,

sve dalje od onog

što nekad bejah ja…..

Sve dalje vuku me

rukama obema,

dok suznog oka jednog jutra

shvatiš da me nema…..

frozen-river

Diskretni heroji

Posted on Updated on

Posvećeno svima onima koji nisu mogli protiv sebe….

Poneki čitalac ovog bloga koji oduva prašinu sa već davno objavljene priče o mojim precima, ne bi li sebi prekratio vreme, shvatiće teško breme koje nisam u stanju da ponesem, a koje mi je ostavljeno u amanet. Ovo nije priča samo o njima, ovo bi trebalo da bude zahvalnica svima onima koji su slušajući svoje srce ovaj svet na mahove učinili podnošljivijim mestom…

Heroji su oni kojima se svi divimo. Većina nas misli da nismo rođeni za herojska dela i odatle duboko poštovanje za hrabrost koju ona iziskuju. Međutim postoji kvaka koja to prati. Herojsko delo čak i u pokušaju ostaje herojsko delo i preti da bude ovekovečeno oreolom slave, da se o vinovnicima raspredaju priče pune nežnosti i hvale. Šta je sa drugom stranom medalje, sa onima koje nazivamo diskretnim herojima? Ne, nije to priča o onima koji žele da ostanu zavijeni u plašt anonimnosti. Ovo je priča o onima koje nikakve okolnosti nisu naterale da učine veliko zlo, čak i onda kada su za to imali veoma čvrst alibi. Ovo je priča o ljudskim veličinama koje su zarad čistog srca kroz istoriju pristajali da gube živote, postaju izgnanici, bivaju proglašavani za izdajice ili kukavice. Ili još gore, da budu skrajnuti i zaboravljeni.

Moderno vreme pokazalo je da nas tek u prolazu dotakne poneka ovakva priča. Pokazalo je da nekada dugo traje da društvo, teška srca, prizna jedno ovako delo. Manje traje da one koje su poklekli razumemo, jer to je previše ljudski, da bez dodatnih pitanja prihvatimo okolnosti kao najčvršći izgovor. Tako generacije onih koji dolaze uzor nalaze ne u onome što dolazi iz srca već u onome što je društvano prihvatljivo. Samim tim bespovratno sve dublje tonemo….

Na kraju, pričaću u svoje ime. Šta je to što ja svetu ostavljam u amanet? Gde je smisao ako ne umem da se smejem i da plačem sa onima kojima je moj smeh i moja suza jedina uteha? I da li ću imati snage da kažem NE ako se od mene bude tražilo da uradim nešto u šta iskreno ne verujem?

Čini se ipak da je sve veoma jednostavno. Kada bi svako od nas u tami svoga srca pronašao iskru ljudskosti, možda i samo možda budući svet za generacije koje dolaze ne bi bio zauvek izgubljen …

Iskreno Vaš….

man-cry