Latest Event Updates

Diskretni heroji

Posted on Updated on

Posvećeno svima onima koji nisu mogli protiv sebe….

Poneki čitalac ovog bloga koji oduva prašinu sa već davno objavljene priče o mojim precima, ne bi li sebi prekratio vreme, shvatiće teško breme koje nisam u stanju da ponesem, a koje mi je ostavljeno u amanet. Ovo nije priča samo o njima, ovo bi trebalo da bude zahvalnica svima onima koji su slušajući svoje srce ovaj svet na mahove učinili podnošljivijim mestom…

Heroji su oni kojima se svi divimo. Većina nas misli da nismo rođeni za herojska dela i odatle duboko poštovanje za hrabrost koju ona iziskuju. Međutim postoji kvaka koja to prati. Herojsko delo čak i u pokušaju ostaje herojsko delo i preti da bude ovekovečeno oreolom slave, da se o vinovnicima raspredaju priče pune nežnosti i hvale. Šta je sa drugom stranom medalje, sa onima koje nazivamo diskretnim herojima? Ne, nije to priča o onima koji žele da ostanu zavijeni u plašt anonimnosti. Ovo je priča o onima koje nikakve okolnosti nisu naterale da učine veliko zlo, čak i onda kada su za to imali veoma čvrst alibi. Ovo je priča o ljudskim veličinama koje su zarad čistog srca kroz istoriju pristajali da gube živote, postaju izgnanici, bivaju proglašavani za izdajice ili kukavice. Ili još gore, da budu skrajnuti i zaboravljeni.

Moderno vreme pokazalo je da nas tek u prolazu dotakne poneka ovakva priča. Pokazalo je da nekada dugo traje da društvo, teška srca, prizna jedno ovako delo. Manje traje da one koje su poklekli razumemo, jer to je previše ljudski, da bez dodatnih pitanja prihvatimo okolnosti kao najčvršći izgovor. Tako generacije onih koji dolaze uzor nalaze ne u onome što dolazi iz srca već u onome što je društvano prihvatljivo. Samim tim bespovratno sve dublje tonemo….

Na kraju, pričaću u svoje ime. Šta je to što ja svetu ostavljam u amanet? Gde je smisao ako ne umem da se smejem i da plačem sa onima kojima je moj smeh i moja suza jedina uteha? I da li ću imati snage da kažem NE ako se od mene bude tražilo da uradim nešto u šta iskreno ne verujem?

Čini se ipak da je sve veoma jednostavno. Kada bi svako od nas u tami svoga srca pronašao iskru ljudskosti, možda i samo možda budući svet za generacije koje dolaze ne bi bio zauvek izgubljen …

Iskreno Vaš….

man-cry

Advertisements

Kako uloviti jednoroga

Posted on Updated on

Pravi jednorozi koji ne pripadaju nikome retka su sorta. Uopšte nije čudno, kada na njega naiđete na obronku planine, proplanku šume ili već negde, da ćete bespovratno ostati očarani njegovom lepotom toliko da ćete poželeti da vam je stalno u blizini.

Nažalost problem sa ovim bićima je što su plahovite naravi i što im je gotovo nemoguće prići, a kamoli ih uloviti. Ne postoji ni razvijena doktrina lova pošto jednorozi nikada neće nasesti na isti trik, a sa druge strane oni retki kojima je uspelo vam nikada o tome neće pričati čvrsto odlučni da sačuvaju tajnu…..

Ipak lovačko udruženje mitskih bića daje preporuku u nekoliko koraka šta bi trebalo da radite kako bi vaš lov završio uspehom:

  1. Budite strpljivi, pažljivo se dodvoravajte svim njegovim prijateljima kada god ih sretnete bez obzira da li su u pitanju šumski vilenjaci, goblini, patuljci…. nikada se ne zna ko vas od njih može spomenuti u pravom društvu
  2. Ako znate gde dolazi sa prijateljima na pojilo zgodno je da ga baš na tom mestu slučajno čekate u društvu svoje prijateljice. Ako je pak reč o šumskoj krčmi prilikom ovih „slučajnih susreta“ ne preterujte sa sokom od cvekle ili šargarepe (ili ne daj bože oba) kako se o vama ne bi stekla slika šumskog pijanca
  3. Ako poznajete (ili još bolje u rodu ste) sa starim vukom zamolite da sazna gde mu je tačno pećina i da je obiđe nekoliko puta da vidi kada je sigurno tamo.
  4. Posle koraka 3. obigravajte oko pećine u društvu vaše prijateljice kad god imate vremena, nikada se ne zna kada bi mogao da izađe
  5. Ako ga negde sretnete u šumi, koristite šumske prečice u koje će vas rado uputi stara sova kako bi ste se susreli tik pred njegovom pećinom
  6. Ako u šumskoj krčmi zakasate nad čašom gore spomenutog soka od cvekle ili šargarepe (ili bože sakloni od rotkvica) nagovorite drugaricu da mu zapevate serenadu pod prozorom – jednorozi su poznati kao emotivna bića lošeg sluha tako da vam neće zameriti falširanje
  7. Pred svojim i njegovim prijateljima uporedite ga sa nekom poznatom mitskom lilčnošću npr. Odisejem (gde bi u toj postavci baš vi bili Penelopa)
  8. Presretnite ga prvom prilikom sa izgovorom da je neko od njegovih prijatelja (vilenjaka, goblina, patuljaka, trolova, čarobnjaka….) nešto zaboravio kod vas, a vi ne znate kako da ga nađete

I na kraju kada vas jednorog jednom primeti, uhvatite ga čvrsto za rog i ne puštajte. Ipak imajte na umu da, ako pored svega navedenog ne pronađete put do njegovog srca ne postoji stisak koji će ga sprečiti da ode…..

  • Napomena: svaka sličnost sa stvarnim osobama je slučajna – pod ovim podrazumevam svaki pokušaj udvaranja pripadniku muškog sveta sve i da isti ne pripada mitskoj populaciji

unicorn

Slika je preuzeta sa http://www.unicornbrewingcompany.com

Odisejev pogled

Posted on Updated on

Posvećeno svima koji čeznu da se vrate kući……

Lep oktobarski dan zatekao nas je u prestonici. Odluci da ćemo posetiti ZOO vrt najviše se radovala moja ćerka. Poslednji put zajedno smo bili na Kalemegdanu kada je ona imala 6 godina. Tada smo u vrtu proveli skoro 4 sata i veselila se unapred vraćanju u sećanje tom popodnevu.

Petak je prepodne. Posetilaca i nema mnogo, uglavnom su to stranci, bake i deke sa decom i ekskurzije. Šetamo između kaveza uživajući u prizorima koje nam naša provincijska svakodnevica ne pruža: slon, žirafa, lavovi…… Majmuna nema u kavezima, već da bi ih videli moramo da uđemo u zgradu koja je njima namenjena. Tamo gužva. Pred jedim kavezom zatičem scenu u kojoj dve tinejdžerke sa telefonom koji je nasađen na selfi stik pokušavaju da izazovu malog majmuna koji nepomično sedi i zuri kroz prozor. Bekeljenje, dozivanje, zviždanje, opet bekeljenje…. Ništa. Mali stvor potpuno ignoriše decu sa viškom hormona. „Kakav karakter“ pomislih, „mnogi koje poznajem mogli bi od majušne životinje nešto i da nauče“. Ispred njegovog kaveza ljudi se više i ne zaustavljaju. Majmun koji ništa ne radi nije zanimljiv. Zaustavljaju se kod šimpanzi koje se valjaju, veru, pokazuju zube publici….

Napuštamo paviljon i pri kruženju oko njega srećem pogled nežnog stvorenja setno zagledanog u daljinu. Stao sam kao ukopan. U momentu je pred mene iskrsla iz sećanja slika devojčice koja iza pregradne žice u Preševu sedi i gleda u daljinu. Isti odsutan pogled kao da nije tu, već sedi negde na stepeništu u svojoj ulici gledajući komšije kako prolaze. Izgledalo je kao da je ceo svet oko nje stao, postao irealan. Vratila se mislima tamo gde je bila srećna.

Mogu samo da nagađam da li se u pogledu tužnog stvora krila tuga za čoporom, veselim popodnevima ispunjenim penjanjem po drveću i trebljenju vašaka. Ono što znam je da, kao i devojčici, njemu više nije bilo bitno što je tu.

Želeo je da se vrati……

Prošlo je godinu dana od kako radim kao humanitarac sa izbeglicama. Mnogo je priča prošlo kraj mene. Mnogo među njima tužnih, a nekako uvek različitih. Međutim ono što će u meni ostati urezano dokle god dišem je pogled. I to ne bilo kakav pogled. To je pogled koji je Odisej dobio deset godina lutajući morima u potrazi za rodnom Itakom.

To je pogled onih koji čeznu za svojim domom…

Pesma jednog pospanka

Posted on Updated on

Vičeš, ričeš

i na sav glas kličeš….

Otkrivaš me, otkrivaš me

i po glavi polivaš me….

Tučeš me, tučeš me

i za uši vučeš me….

A meni se jako spava…….

sleepy-child

 

Priča o dugi

Posted on Updated on

…iz nikada napisane knjige ….

Sigurno se neko od vas pitao, za vreme retkih kišnih dana u toku godine koje okupaju sunčevi zraci, kako nastaje duga. Odakle ona dolazi, gde joj je početak, a gde kraj? Zašto su dve suprotnosti kao što su kiša i sunce potrebne da se na nebu pojavi most sačinjen od prelepo jarkih boja?

Odgovor je prost. Davnih dana na ivicama stare planine Gondur koja razdvaja carstvo vilenjaka i kraljevstvo patuljaka vredni patuljci pronašli su bogatu zlatnu žilu. Ipak kako nisu baš vični matematici i geografiji* mali rudari nisu shvatili da je ono što je iskopano došlo ni manje ni više nego sa vilenjačkog tla. Da se razumemo, vilenjaci su potpuno nezainteresovani za zlato, ali se zna da ne mogu da smisle patuljke i da će uraditi bilo šta što bi ih naljutilo. Nije teško pogoditi, tražili su da im patuljci vrate iskopano. Svađa je postala toliko teška da zamalo nije došlo do rata. Ipak dva mudra vladara dogovorila su se da se upute u Mudru šumu i da presudu zatraže od najmudrije među svima stare sove Okašice.

Okašica je saslušala argumente obe strane i rekla da će doneti sud kada dobro razmisli o tome. Dva vladara strpljivo su je čekala na obronku šume prekraćujući vreme igranjem vilinskih karata i patuljačkog šaha, naizmenično se ljuteći i radujući porazima i pobedama. Najzad je došla najmudrija od svih, sova Okašica sa presudom:

Kako su zlato našli patuljci oni će u njemu uživati sedam dana koliko je potrebno da se napravi kovčeg u koji će se stavljati. Zatim će isto predavati vilenjacima koji će imati sedam dana da na kovčege stave vilinske brave. Za to vreme tri najbolja kovača kod patuljaka kovaće svaki po jednu magičnu boju, pogađate crvenu, plavu i žutu. Magičnom bojom biće napunjen vilinski top, u njega stavljen kovčeg koji će potom biti ispaljen prema suncu tako da ni jedni ni drugi neće znati gde je kovčeg završio.

Sigurno se sada pitate: Kakva glupost, pa čemu onda kiša? Odgovor je veoma prost. Magične boje toliko su vrele da bi istopile top odmah i jedino kiša može da ga ohladi pre nego što se kovčeg ispali.

Pa sad kada se spoje sunce i kiša neki sretnik koji se nađe baš na mestu gde će ispaljena duga iz topa pasti može naći i zlato. Nas ostale njena lepota podsetiće na spokoj mira u dalekom carstvu vilenjaka i kraljevstvu patuljaka…….

magic-rainbow

* ne baš cenjene osobine u svetu patuljaka tako da se što je neznanje u ovoj oblasti veće to su oni sami više cenjeni u društvu

Nestajanje

Posted on Updated on

Već godinama prvi topli majski dani ne pričinjavaju mi radost.  Čini mi se oduvek, pošto se i ne sećam kada je tačno počelo, s početka meseca ranim jutrom izvući će se iz kuće. Neće ga biti danima, a zatim će se neočekivano pojaviti na vratima, ispijenog lica i umornih očiju. Ćutke će se popeti u svoju sobu i tamo dane provesti zatvoren. Mimoilazićemo se kroz kuću kao duhovi, izbegavajući se na hodnicima, za vreme obroka, pred kupatilom.

Više i ne marim. Znam da svake godine u isto vreme kada mu dođe odlazi njoj. Ritual je uvek isti. Prvo će sumanuto juriti po gradu kako bi kupio sve ono što ona voli, ne da udovolji njoj koliko sebi. Torta od čokolade, džipsi majice u obližnjem butiku, diskove tek oformljenih grupa koji su odnedavno hit. A zatim će odlaziti njoj i u njenom zagrljaju provoditi noći onoliko koliko mu snaga dozvoli. Meni će se vraćati sa njenim mirisom koji će me danima gušiti svaki put kad napustim sobu. Svoje dane tada ću provoditi zagnjurena u jastuk čekajući da prođe. Ali čak i u zraku sunca koji se provlači kroz draperiju videću njen lik.

Na kraju se neće vratiti. Znam. Neko od službenika sa groblja nazvaće da mi kaže da ove godine na njen rođendan nisu uspeli da ga probude i da se čini da je međ poklonima koje joj svake godine donosi najzad pronašao svoj mir zagrlivši hladni nadgrobni kamen.

Nje više nema, kao i on i ja to osećam. Rodila sam je. Volela koliko i on. Ono što je ostalo je da svake godine u isto vreme svako na svoj način otćuti svoju bol unedogled, dok jednostavno ne nestanemo oboje……..

Tombstone

O deci

Posted on

igilanji

Na samom početku studija jedan od mojih  profesora primljen je u SANU. Tom činu predhodilo je kratko predavanje koje je trebalo da ljudima približi čari mehanike. Međutim profesor, vredan kakav je uvek bio, bio je zabrinut koliko razumljivo će ovo biti njegovom auditorijumu. Zbog toga je rešio da među svojom rodbinom  i prijateljima uradi anketu po pitanju poimanja vremena. Odgovora je bilo svakojakih od potpuno tačnih sa gledišta mehanike, preko filozofije pa do potpuno apstraktnih. Međutim svojim odgovorom izdvojila se šestogodišnja devojčica koja je na profesorovo pitanje: „Dušo možeš li ti meni da kažeš šta je to vreme?“ začuđeno odgovorila: „Zašto, a ti ne znaš?“

Svaki put kada institucija, grupa ili pojedinac negira život jednog deteta lišava svet visprenosti i lucidnosti slobodnog dečijeg razmišljanja i time ga čini bespovratno gorim.

Razmislite ovome!

smart

View original post