Latest Event Updates

Ako ne znate odakle ste došli, teško možete znati kuda idete

Posted on

Posle kraćeg premišljanja ipak sam rešio da ovu priču sa fejsbuk stranice prebacim na blog. Zaslužili su to moji preci koji su svoj usud ćutke preneli na plećima. Neka im je laka crna zemlja.

Objavljeno prvi put na fejsbuk stranici 11.11.2013.

„Posle dugo vremena povučen današnjim praznikom juče sam sa ocem preturao po izbledelim porodičnim fotografijama u želji da pronađem jedinu preostalu fotografiju pradede Imrea koju je trebala da prati priča. Umesto toga naleteo sam na nekoliko lepih porodičnih portreta moga dede, koga se sećam kroz maglu i čija se priča, kao i neka vrsta usuda nadovezala na pradedinu u porodičnoj storiji:

Pradeda Imre je zbog navodnih ostavinskih razmirica sa rođenim bratom napustio Davod i naselio se u Čakovcima. Odande je 1914. godine prisilno regrutovan u austrougarsku vojsku. Ovaj priprost čovek u ratovanje nije verovao, još manje u ispravnost strane koja ga je primorala na vojnu obavezu, pa je iz besa na blagosiljanju pred odlazak na front pljunuo sveštenika i zbog toga prvo završio u zatvoru… Ovaj izliv besa mu je u isto vreme i spasao život jer je cela regimenta, regrutovana kada i on, stradala. Ipak, iz zatvora je pušten i poslat na ruski front odakle se peške, po zimi, oskudno obučen vratio u Slavoniju. Rusi su pokazali toliko mržnje prema njima da su na proputovanju pasli travu i jeli koru s drveća kako bi preživeli. Povratak je uzeo žrtava malte ne koliko i rat. Ipak jak, kakav je ceo život bio, vratio se svojoj tada već osmočlanoj porodici i pokušao da nastavi život kakav je vodio do rata, odnosno da im kao svaki pošten hlebotvorac omogući pristojan težački život……

Deda Stevan 1940. godine od pokušaja prisilne ustaške mobilizacije beži u Bačku u Odžake. 1941. godina donosi početak rata i Mađarsku okupaciju. Pri pokušaju mobilizacije u Hortijeve trupe deda odbija da se priključi i zbog reči „ne mogu ja da ubijam i hapsim komšije“ završava u zatvoru Čilag u Segedinu. 1944 po ruskom oslobođenju Mađarske vraća se u Vojvodinu i biva mobilisan od strane partizana. Granata mu razara levu ruku i kraj rata dočekuje kao invalid. Vraća se kući i kao i pradeda Imre pokušava da nastavi svoj život tamo gde je stao. Za boračku penziju nikada ne podnosi zahtev.

Posle mnogo godina, otišao sam danas u društvu Hane da dedi Stevanu zapalim sveću. Upalio sam jednu i za pradedu Imrea kojemu nisam siguran da li se grob i zna. Obojica, takvi kakvi jesu, bili su ipak diskretni heroji svojega vremena. Deda iako je svoj usud platio rođenim mesom i krvlju nastavio je da voli život i ljude. U trenucima bezumlja nije krenuo linijom manjeg otpora i priključio se ubijanju nego je ostao veran ideji da prema svojim bližnjima ostane čovek. Nama, njegovim potomcima, ostavio je u amanet svoju veličinu.

Sada sa pregaženih pola života za mene nema nade ni da se približim njegovoj veličini. Ipak znajući sve ovo sa ponosom nosim njegovo prezime……..“

СликаСликаСлика

Advertisements

Zašto su mi potrebni heroji????

Posted on Updated on

Pisana reč sve je manje na ceni. U bespoštednoj borbi za opstankom niko ne želi da se posvećuje fikciji. Ona postaje bespotrebna forma zaludnih romantičara. Međutim u brutalnoj stvarnosti nedostaje nam poštenih i hrabrih ljudi, onih koji bi našim potomcima kao i nama trebali da budu uzor. Da nam pomognu da ne zaboravimo da smo samo ljudi sa svim manama i vrlinama koje to odličje nosi. I tu nazad na scenu stupaju zaboravljeni heroji fikcije, oni koji nas u prašnjavim knjigama koje čame na policama čekaju ne bi li nas podsetili šta predstavlja ljudska vrlina. Da nam pokažu da ljubav i iskreno prijateljstvo nemaju cenu, da je osmeh najveća nagrada za dobro delo i da se sopstveno srce puni darivanjem.

Ako nikom drugom meni su još uvek potrebni Herkul, Tezej, Romul i Rem, Odisej i Ahilej, Gilgameš, Romeo i Julija, Hamlet, Šegrt Hlapić, Hari Poter, mačak Toša, Findus i Petson, redov Bili, Hogar Strašni, Evgenije Onjegin, pukovnik Aurelijano Buendija, Ultimo Pari, Čajd Harold, Supermen, Betmen, Yossarian, Arsenije Njegovan, Ford Prefekt…………. Oni su ti koji su na prašnjave stranice poslati kako bi nam pokazali da bi svet mogao biti mnogo bolje mesto kada bi se svi makar malo potrudili.

Dolazi i vreme darivanja. Bliže se praznici. Za vas imam predlog: Umesto skupih poklona otvorenih posle obimne večere svojim najbližima: kćerima, sinovima, muževima ili ženama, devojkama ili momcima, majkama, očevima, bakama, dekama, prijateljima ili svima onima koji vam nešto znače  uz slabo svetlo sveće te magične večeri koju slavite pročitajte deo omiljene knjige, priču ili pesmu. Tako ćete im darovati deo sebe zauvek.

Ako vas je od toga strah ili se u tome osećate usamljeno, evo počeću ja završetkom jedne knjige pošto mi svi koji ove strane čitate na neki način značite nešto:

„U njenom krilu našao se grozd prepun zlaćanih bobica koje su ponovo izrastale čim bi ih  pojela. Ali, ovog puta ona zrna nije otkidala pojedinačno, već dva po dva i, jedva dišući od žudnje za smrću, hitala da što pre otkine i poslednju bobicu. Čuvarka koja je ušla u ćeliju da pripremi Sieva Mariju za narednu, šestu proceduru isterivanja đavola, zateče je u krevetu.  Umrla je  od ljubavi. Oči su joj se sijale, a koža joj beše kao u novorođenčeta. Izdanci kose vrcali su kao mehuri sa njene obrijane glave i golim okom se videlo da te vlasi rastu“ – Gabrijel Garsija Markes „O ljubavi i drugim demonima“

Želim vam sretan Božić i Novu Godinu

Слика Слика

U susret (nekadašnjem) Danu republike

Posted on Updated on

Bliži nam se 29. novembar. Mladima kojima se ovaj deo istorije više ne prenosi ništa ne znači drugo zasedanje AVNOJ-a na ovaj dan davne 1943. godine. Onima kojima je u ličnim kartama upisan stariji datum proizvodnje sećaju se državnih praznika od najmanje 4 dana koji su se slavili sve do sada već davne 2002. godine kada smo najzad rešili da se Jugoslavije kao produkta koji je proistekao iz dogovora partizanskih čelnika tog dana u Jajcu (1) nećemo sa radošću sećati.

Ako vas je uvod zbunio skenuću pažnju da ovo nije priča o istoriji. Svaki pobednik prekraja je onako kako mu odgovara (setite se ili pročitajte Orvelovu „1984.“). Ovo je priča o tradiciji koja je tu gde sam rođen nestala sa ovim praznikom. Naslućujete da je reč o svinjokolji.

Naime naš narod dovitljiv, kakav je uvek bio, shvatio je da  kraj novebra kada je vreme magle, jakih mrazeva ili snega najviše odgovara pripremi i obradi svežeg mesa (u narodu poznatom kao svinjokolja). Četiri neradna dana značili su da se posao završi natenane i bez trzavica. Svinje su se kod uzgajivača pažljivo birale  već od oktobra meseca, zagovarali su se najbolji majstori i jurili veterinari, zvale komšije u pomoć.

Kako u ranom detinjstvu, tako i kasnije u mladalačkom dobu toga dana sa svitanjem, po pravilu 10-ak minuta pre pristavljanja vode u kotao, budila me cika, roktanje i komešanje iz obližnih svinjaca. Ni dan danas mi nije jasno kako, ali svinje su slutile šta im se sprema i kretale u očajnički protest jedinim sredstvom koje su imale.

Uz jaku jutarnju kafu i kuvanu ili nekuvanu rakiju čekalo se da voda provri pa da se pristupi izvlačenju prve žrtve praznika iz svinjca. Moram priznati da me je ovo kao dete uvek podsećalo na paganski običaj žrtvovanja, u ovom slučaju bogovima razvijenog komunizma. Do podneva bi polutke već naveliko visile, sveža džigerica kao i šnicle na ciganski način mirisale bi iz letnje kuhinje i već se pristupalo odvajanju krmenadli, pravjenju kobasica, švargle, krvavice….. Sve to uz nezaobilazno točenje hektolitara rakije ili već po izboru drugih žastokih pića, kako se krv u žilama ne bi sledila. I tako celog dana.

Naveče, zatvoreni u kuhinju uz pucketanje vatre iz smederevca, umorom omlitalevih udova, očiju zamućenih jakom hranom i alkoholom na licima majstora razvlačio se stidljiv osmeh. Vreme je bilo da utonu u svoje perine i do jutra spavaju snom pravednika.

A dan posle, izjutra, posle nezaobilaznog jutarnjeg rituala kafa + rakija, kako bi dan krenuo kako treba, na sto je  iznošen tanjir svežih čvaraka, vruć hleb i uz to ko je šta imao: crni luk, sir, kiseli kupus, turšija……..

Nekako mi nedostaju ta vremena………

Image

(1) -imenu ovog mesta kroz igru reči često smo se krišom podsmevali. Paradoks je da kada smo to smeli da radimo javno više nije bilo smešno

Šta je to što nas greje?

Posted on Updated on

Došla je prava jesen. Moj pogled kroz prozor jutros se, umesto sa sunčanim prizorom na koji sam navikao,  suočio sa teškom novembarskom maglom.  Krenem sa buđenjem Hane pošto je tražila da ustane ranije očekujući od nje ozbiljan otpor. Umesto toga moja sedmogodišnjakinja veselo skače iz kreveta i pruža mi svesku.

„Molim te odcepaj prvi list“

Pogledam crtež sunca, lagano otkinem list i pružim joj ga nazad misleći da je ovo deo zaboravljenog domaćeg zadatka zbog kojeg je naručeno buđenje.

„To je za tebe“ – kaže mi sedajući na stolicu radnog stola. „Sada ću da dovršim domaći“

Šta da kažem, naslute deca kada vam je potrebno malo topline i znaju kako to da vam pruže. Zakačio sam crtež iznad svog radnog prostora. Očigledno nije ovo naše sunce koje se od ranog jutra bori sa niskim oblacima jedino koje može da nas zagreje…..

Image