Novom Sadu, poslednji put…

Posted on 23 маја, 2021 Updated on 23 маја, 2021

Da, to je posledanja fotografija. Za dvadeset ili više godina možda ću je požutelu, pohabanih uglova sa setom držati u rukama. Sada sigurno ne.

Shvatio sam to u momentu kada sam želeći da slikam plavo nebo iza sebe začuo zvonki zvuk tambure. Na trgu iza mene isti onaj ciga koji mi je godinama svirao kao i obično zabavljao je prolaznike u sebi svojstevnom stilu. Promuljao sam po džepovima, izvukao sve što mi je ostalo od dinara. Kako je novac zašuštao u šeširu on podiže pogled. Odmah me je prepoznao.

„Brate, nema te dugo. Gde si?“

„U Rusiji, evo treća godina“

„Pa kako je tamo?“

„Dobro je, ne žalim se“

„A šta misliš, je’l bi mogao i ja tamo?“

„A ako i ti odeš, ko će onda ovde tamburom bojiti tišinu? Pa Novi Sad bez tebe ne bi više bio Novi Sad“

Nasmejao mi se, blesnu zlatan zub.

Ostavih ga za sobom i sručih se na prvu slobodnu klupu na trgu.

Dođavola, više i nije isti. Odavno nije isti. Odavno nas dvojica nismo jedan drugom po meri. Njegovi sokaci odavno su postali tesni mojim snovima, moj korak težak njegovoj kaldrmi. Ostalo je da on svoju košavu zauzda, a ja svojom nahranim jedra i prosto otplovim.

I kako se uopšte oprostiti sa gradom? Imam problem oproštaja sa ljudima, gradu ne znam uopšte šta reći. Pod svojim nebom daće on utočište nekim drugim sanjarima zagledanim u zvezde, u to ne sumnjam. Za mene tu odavno mesta nema.

Ostaj mi zbogom stari druže…..