Teta Mara

prolog

Razloga da se napiše ova priča je mnogo. Kao povod mogu da navedem situaciju u kojoj sam pre neko veče po povratku sa posla zatekao moju Lenu u suzama. Izbombardovana dnevnim vestima, izluđena brigom i strahom upitala me je kako to izgleda rat. Ja ga lično nisam doživeo i za to sam zahvalan Bogu, ali sam se setio nama dragih ljudi i njihove priče iz ratnom razrušene Jugoslavije i onako kako sam je pamtio preneo je njoj.

Danas mi je moja majka pomogla da rasvetlim neke detalje i u velikoj meri pomogla da priču uokvirim. Ipak, nadam se, oprostiće mi svi oni koji znaju činjenice, ja sve ovo pričam onako kako ja pamtim i jako moguće da mnoštvo ispričanog i nije istina….

Pa da počnemo

Mojoj teta Mari i čika Radovanu,

u nadi da ću ispričanim barem malo produžiti sećanje na ove nesvakidašnje dobre ljude.

Bilo je to jutro posle svadbe moje rođene sestre. Naša kuća lagano je otvarala oči i dolazila sebi od veselja, dok su nas teta Mara i čika Radovan čekali na dvorištu. Iako pozvani na svadbu sami su se ponudili da ostanu u kući i pospreme po odlasku gostiju. Sto su postavili između kuća u hlad, tamo gde nama ukućanima nikada to ne bi palo na pamet, doručak je bio serviran, teta Mara nam je redom kuvala kafe kako smo ustajali.

Te sam ljude i tada gledao sa divljenjem. Čika Radovan, čovek od dva metra i srcem još većim, neko za koga smo odgovorno mogli da tvrdimo da zaista u životu nikome ne bi mogao da nanese zlo. I zaista i nije. Teta Mara pak britkog jezika i čista srca celog života sasipala je u brk svima ono što je mislila. A kada je nekog volela još kako je to znala da pokaže.

Sedeli smo tako za doručkom, prenosili utiske sa svadbe, redom kako to već ide dok se naš prvi ljubimac i verni pas čuvar Kuki motao pod nogama. Imao je i on prgavu narav i kada mu se neko nije dopadao vrlo je jasno to znao da pokaže. Opet prema našim gostima bio je blag i gledao ih je kao nas ukućane. Kada sam se sagnuo da ga pomazim uhvatio sam setan pogleda teta Mare. Shavtila je to i odmah, kao iz topa, krenula je da mi priča:

„U Borovu smo imali kerušu. Zvali smo je Džuli. Doneli smo je onda kada je Danijel učestvovao na pesmi evrovizije sa istom pesmom pa je tako i dobila ime. Sve vreme granatiranja provela je sa nama u podrumu. Uplašenja tutnjavom, krila se pod nogama, drhtala. Mazili smo je pokušavajući tako da njoj, a i sebi otklonimo strah. Kada se sve završilo i najzad više nismo morali da se krijemo jedno jutro našli smo je kako leži. Zvali smo veterinara. Rekao nam je da je od silnog straha doživela nekoliko srčanih udara i da joj je srce toliko slabo da više pomoći nema. Sahranili smo je na Savulji, tamo gde imamo baštu, pa eto sada kada idemo tamo, svaki put sednemo kraj humke i pričamo sa njom….“

Posle nekoliko godina otišao je i čika Radovan. Izdalo je i njega srce. Doživeo je infarkt i uzeo ga je Bog pod svoje. Ne znam ni sam, valjda je u raju zafalilo dobrih ljudi….

Eto, prosto tako rat nevinim i dobrim stvorenjima uzima srce, na ovaj ili onaj način. U odnosu na to sve ostalo postaje nekako nevažno.

Godinama koje su usledile teta Mara tačna kao sat svake godine zvala me je da čestita rođendan. Čak i kada nisam bio raspoložen, kada mi život i nije bio baš po volji ovaj poziv uvek me je radovao. Mali znak pažnje ponekad toliko jak da je znao da sivilo tog dana pretvori u pravo veselje. A onda odjednom pozivi su nestali. Dugo se nisam usudio da pitam majku zašto, do današnjeg dana. Teta Mara je umrla, a ta vest stigla je do nas sa zakašnjenjem od dve godine. Niko nije imao dovoljno hrabrosti da nas suoči sa tim pošto su znali koliko smo je voleli.

E sad, tugu ne možete ni prevariti niti zaobići. Možete je samo odložiti na neko vreme. Meni je ostalo samo da za njih sakrijem suzu, zapalim sveću i da se nadam da se teta Mara , čika Radovan i mala Džuli sad negde gore zajedno smeju….zaslužili su to za života.