Mom gradu

Pre neko jutro, na putu na posao iznenada me kod Adlerskog nadvožnjaka, koji natkriva dugačku prugu koja spaja jedan beskraj sa drugim, sačekao miris lipe. Ovde je skoro novembar i Miholjsko leto se bliži svom kraju, a cvetu lipe odvano vreme nije. Kao voda kroz naprslu branu navrle su uspomene. Bolno svatih da za tolike godine nisam napisao ni jednu jedinu reč o svom gradu….

I tako hvatam sebe da u toplo nedeljno jutro sedim i pokušavam da spasem od zaborava ono malo detinjstva što je u meni ostalo, pre nego što se slike izgube negde na dugačkim ulicama Moskve, nepreglednim šumama Čuvašije, na obroncima Kavkaza, na pučini mora gde se crno nebo dodiruje sa crnom vodom ili ih jednostavno ne odnese hladni vetar St. Petersburga.

Ako ikada budete prolazili tuda, moj grad prepoznaćete lako…. Letom kada mu se približavate , a već od izlaza iz susednog mesta, kao dva svetionika iz ravnice panonskog mora uzdižu se crkveni i telefonski toranj. Njegove obale nežno zapljuskuju zlatni talasi žita. Nama koji smo rođeni tamo pri ovom prizoru srce zaigra, a u grudima se nešto stegne.

U iste te letnje dane ulice izgledaju kao da su napuštene, kroz njih se tromo kreće žega terajući sve živo da nađe zaklon i spas do večeri. A noć donosi istinsku magiju. Snažani miris lipe koji se upija pod kožu, omamljuje i tera na snove. I zvezdano nebo, svetlo i toliko nisko da vam se čini da će vam teme može očešati zvezda padalica.

Upravo na tim ulicama, obasjanim mesečinom, na početku jedne jeseni, na kraju jednog detinjstva ostalo je jedno slomljeno srce. To je mesto kome se u mislima vraćam. To je mesto koje želim da sretnem hodajući kroz večeri nepoznatih gradova, kroz šumu nepoznatih lica, kroz more neznanih reči….jer verovatno bez toga više ni nisam ja. Zato se kompas ovog mornara, nesvesno, umesto ka severu, uvek okreće tražeći ta dva svetionika koji će ga odvesti kući.

Verovatno smo zato, mi obični ljudi, sazdani samo od snova i jedino se na kraju u želje razumemo.