Oda životu

Posted on 17 марта, 2024

„Nikolaj, razmišljaš li ikada o smrti?“

„Iskreno, u poslednje vreme obuzima me ta misao sve češće i češće. Znaš, kada mesto na kome si odrastao potpuno izmeni svoje lice, gradovi gde si živeo promene imena ulica, nestane zgrada, prodavnica, trgova kojima si svakodnevno prolazio, kada lagano počnu da odlaze prijatelji, poznanici, kada više ne prepoznaješ muziku, prestaneš da razumeš jezik ljudi….znak je da tvoj svet nestaje. Sa tim svetom lagano počinješ da nestaješ i ti jer ti si utkan u njegovo fino tkanje. Bez tog sveta i ti ne postojiš i u očima ljudi postaješ samo tužna slika, podsećanje na nešto što je bilo…..“

„Kako bi voleo da odeš?“

„Jedina stvar sa smrću, moj mladi prijatelju,  koja me više užasava od agonije bola je strah od blilskih koji će sedeti na mom uzglavlju nemoćni da pomognu, pritisnuti grehom želje da se moj život što pre završi. Užasava me teret nemoći koje bi ima bacio na pleća, jer u smrti, kao i u nesreći, bolesti i bedi smo sami i jedino tada sposobni da zaista sagledamo sebe. Kada malo bolje razmislim voleo bih da to bude nekog ovakovog zimskog dana na obali. Pogledaj oko sebe, svi su došli kraj mora kako bi svoje mračne misli utopili i proprali u njegovim nepreglednim dubinama. Niko na nas i ne obraća pažnju, okrenut je sebi samom. Voleo bih da to bude baš na ovakav zimski sunčan dan na obali, gde će se moj nemi krik utopiti u kriku galebova i gde niko i neće primetiti da sam otišao. Prosto će me gledati kao starca koji je kratko zadremao na suncu i tiho prolaziti kraj mene da mi ne remete san“

„Hoćeš da kažeš da bi sada želeo da odeš?“

„Naprotiv mladiću, sada, više nego ikada, želeo bih da živim“

Gelendžik, Krasnodarski kraj, leta gospodnjeg 2024.

Čežnja

Posted on 27 фебруара, 2023 Updated on 27 фебруара, 2023

Kada bi samo na trenutak uspeo da odrastem,

pa da ponovo podetinjim

rasterao bih sve oblake,

deci dao lopatice i kantice

i na ovoj obali naučio ih

da od peska grade svoje snove.

Kada bih jednom uspeo da umrem

dozvolio bih sebi da se rodim ponovo

i da vas sve volim, kao i ranije

bez predrasuda,

onakve kakvi jeste

Kada bi na kraju uspeo sve da zaboravim,

Elena Nikolaevna,

obrisao bih ti sve bore sa lica

i pustio vreme i tvoj osmeh

da ih ponovo naslikaju,

samo za mene,

po obrisima mog izgubljeng sećanja

Deda Milan

Posted on 20 новембра, 2022 Updated on 21 новембра, 2022

„Šta možete da uradite da bi bio mir u svetu? Idi kući i voli svoju porodicu.“ Majka Tereza

Ovo je jedna od onih priča koje govorim po tuđem sećanju. Deda Milanu i meni Bog nije dozvolio da se susretnemo u ovom životu.U nekom sledećem, ako takav uopšte postoji, nadam se da če već biti prilike.

Sve što nam je od njega ostalo je majčino sećanje, nekoliko fotografija koje smo jedva našli i zapis njegovog glasa na kaseti, koji se nekim čudom održao. Na osnovu toga i nema šta mnogo da se kaže, a opet i ono malo što je do mene stiglo čini mi se biće i više nego dovoljno.

1948, godine pri kolonizaciji Vojvodine sa svojom ženom, a mojom bakom Anđom, rešio je da napusti svoje rodno selo Kozice i dođe u Vojvodinu. Trbuhom za kruhom. U malom selu Plavna našao je svoje utočište i dom svojoj porodici. Zaposlio se u „Šumskoj upravi“ i u isto vreme bavio poljoprivredom, teško zarađujući svaki komad hleba.

E sad, neko će reći šta u toj priči ima posebno, pa to je više nego izlizana priča svih kolonista posle Drugog svetskog rata, Verovatno bi tako bilo, da dedu jedna osobina nije učinila diskretnim herojem svog vremena. Naime u vreme kada su moja majka i otac razmišljali da stanu na „ludi kamen“ deda se oštro usprotivio rekavši majci: „Deco ja se ne slažem. Ni jedno od vas nema stalan posao, živite kao podstanari. Stevan nije odslužio armiju. Lepo je sad, a ubrzo će doći i dete, a kako ćete onda?“

Majka se o reči dede oglušila (ja prvi sam joj za to zahvalan). Organizovali su malu svadbu u porodičnoj kući u Odžacima, 8. avgusta, na dvorištu pod vedrim nebom, sa domaćim vinom, ciganima sviračima i sijalicama na kanapu. Potom su nastavili da žive svoj život kao i ranije. Rodila se moja sestra i nekako se predviđanje deda Milana korak po korak ostvarivalo. Bilo je trenutaka kada sestru nije imao ko da čuva, a deda se oberučke toga prihvatao. Majka mu je unuku dovodila iz Vukovara, prelazeći skelom reku. Umesto onog očinskog: „Rekao sam ti“ nikada više nije spomenuo izrečeno. Prihvatao se čuvanja deteta, radujući se tim susretima, što je i ostalo zapisano na toj kaseti. Nikada ni reči prekora, umesto toga roditeljska prećutna upornost da se pomogne koliko se može.

Ono što ja znam da nije kuća u kojoj su živeli zračila bogatstvom, Nije u noj bilo velikih novaca, a opet uvek je bilo svega dovoljno, Deda je pomagao sve koliko je znao i mogao. U to vreme imao je tri unuke i kada se organizovao svinjokolj klale su se tri svinje, po jedna za svaku. Nije deda hteo da dozvoli da deca budu gladna.

Eto, to je bio moj deda Milan. Veliko srce kao ravnica. Rukama žuljevitim, težačkim davao je od tog srca ono što je imao. Istim tim rukama znao je da pomiluje malu glavicu. Nije morao nikome da kaže da ga voli, sve što je radio govorilo je u to ime.

Pa sad, možda vam se na kraju priče i dalje čini da sve to i nije ništa posebno, a ja nekako verujem da je, kada je Majka Tereza rekla tu poznatu rečenicu sa početka teksta, mislia između ostalog na mog dedu. Za jedan običan život i nije tako malo, zar ne?

Zla kob

Posted on 6 новембра, 2022 Updated on 9 новембра, 2022

Poslednje dve godine u mislima se sve češće vraćam jednoj hladnoj novembarskoj večeri u izbegličkom kampu Adaševci blizu Hrvatske granice. Vraćam se tom neobičnom i kratkom susretu uvek sa istiom dilemom: neopozivom odlučnošću Boga da nas suoči sa sopstvenom sudbinom, bez realno ikakve šanse da na nju utičemo.

Prošle nedelje suočen od strane mog lekara sa demonom skrivenim u sebi koji prosto pritajen čeka svoj momenat, a koji će neizostavno nastupiti, opet sam se vratio ovoj priči. Dino Bucati u svojoj priči Kolumbar, koju slobodno možemo nazvati remek delom, opisao dečaka koji zbog predanja o kitu ubici koji ga prati nikada ne stupa na more pošto je ono nosioc njegove zle kobi i kroz njega oslikao ljudsku potrebu da ne prihvata sopstvenu sudbinu….i da opterećen istom zaboravlja da živi.

Vreme je za priču…

Posvećeno svima onima koji su prešli na hiljade kilometara kako bi pronašli sebe.

Hladno je novembarsko veče. Stojimo ispred ulazka u motel Adaševci koji je pretvoren u izbeglički kamp za prihvat ljudi koji se bežeći od rata kreću prema Evropi. Obaveštavaju nas da se očekuju još 4 autobusa iz kampa Preševo. Sa njima to će za ovaj dan biti preko hiljadu ljudi kojima će biti potrebna neka vrsta pomoći.

Pri naletu onih koji izlaze iz vozila trudimo se da uradimo trijažu i da prvo bolesne sproevedemo lekaru, majke i decu u kutke namenjene njima, stare i ljude sa posebnim potrebama provedemo ka punktima mimo reda, a zatim se bavimo problemima odraslih.

U sred gungule prilazi nam mladić, suvonjav i visok. Spuštena čela i stidljivo: „Izvinite, ne znam kome da se obratim, potrebna mi je pomoć“

„Razumem, potrebam vam je lekar, vode, hrana, odeća?“

„Ne, ne, ništa od toga. Pogledajte mi ruke, moji nokti su ogromni, a mene je sramota da idem takav. Da li možda imate grickalicu?“ reče mi on pokazujući ruke.

„Nađite mesto u sali, kada završim ovde doneću vam nešto čime možete da rešte problem“ rekoh mu sa osmehom.

Nisam ga zaboravio, kada je prošao nalet, otišao sam do organizacije koja je imala sredstva i pribor za higijenu i uzeo malu spravu za sečenje noktiju.

Našao sam ga u velikoj sali kako sedeći na klupi, odsutno, kroz prozor gleda u maglom obučeno veče.

Seo sam pored njega. „Evo, kao što sam obećao“

Stidljivo se nasmejao, stavio ruku na grudi i lagano se naklonio.

„Sada imam vremena, možemo i da popričamo. Odakle si ti?“

„Iz Iraka, ja sam Kurd“

„Bežiš od rata?“

„Ne, ne bežim. Znate, ja sam bio zaljubljen“

„Kako to bio? Misliš zaljubio si se“

„Ne, bio sam….“

„Ne razumem“

„U mom selu bila je predivna devojka. Odrasli smo zajedno. Zaljubili smo se jedno u drugo. Ja sam završio koledž za programere i tada smo rešili da se venčamo. Pošto smo mi muslimani red nalaže da isprosim ruku od njenog oca. Odlazio sam nekoliko puta da to uradim, a njen otac me je svaki put sve grublje odbijao. Rekao mi je da sam siromah i da nisam dovoljno dobar za njegovu kćer i da se manem nje. Pričali smo dugo ona i ja o njenom ocu i ona mi je predložila da pobegnemo zajedno. Ja se nisam saglasio. Rekao sam joj da će to biti loše po nju, da će naneti porodici veliku sramotu i da će je se svi odreći. A teško je tako živeti. Rekao sam joj da ću umesto toga ja nastaviti da pokušavam, a da će otac u nekom trenutku popustiti….“

„I šta se dogodilo?“

Spustio je glavu, uzdahnuo duboko i nastavio sa pričom: „Dogovorili smo se da opet odem kod oca da tražim njenu ruku, odredili dan. Veče pre toga ona je u razgovoru sa ocem to najavila i zapretila da će se, ako me opet odbije ubiti. Tog dana nije me pustio ni da uđem u dvorište, gađajući me stvarima, psujući me kako mu kvarim ćerku i kako zbog mene neće moći da nađe dobrog muža. Njena braća oterala su me sa praga.“

Zastao je, zajecao puštajući potok suza niz upale obraze: „Našli su je ujutru u lokvi krvi. Prerezala je sebi vene. Nije mogla dalje. Na sahrani sam daleko od rake stajao sam dok je njen otac vikao na mene da će me ubiti. Kada sam došao kući, čekao me je moj otac sa spakovanim koferom. Rekao mi je da za mene ovde više života nema, popio sa mnom čaj i doveo do kolone koja je išla prema granici….“

Sledećih pola sata ostali smo nemo sedeći, očiju uprtih u sve gušću maglu. Oglasio se znak da autobusi idu dalje. Ustali smo, stisnuo sam mu ruku.

„Znaš li gde ćeš ?“

„Ne, a zar je i bitno?“

„Valjda i nije, nadam se da ćeš, gde god da stigneš, naći svoj mir“

Slegnuo je ramenima, okrenuo se i nestao u gužvi…

Teta Mara

Posted on 2 октобра, 2022 Updated on 6 октобра, 2022

prolog

Razloga da se napiše ova priča je mnogo. Kao povod mogu da navedem situaciju u kojoj sam pre neko veče po povratku sa posla zatekao moju Lenu u suzama. Izbombardovana dnevnim vestima, izluđena brigom i strahom upitala me je kako to izgleda rat. Ja ga lično nisam doživeo i za to sam zahvalan Bogu, ali sam se setio nama dragih ljudi i njihove priče iz ratnom razrušene Jugoslavije i onako kako sam je pamtio preneo je njoj.

Danas mi je moja majka pomogla da rasvetlim neke detalje i u velikoj meri pomogla da priču uokvirim. Ipak, nadam se, oprostiće mi svi oni koji znaju činjenice, ja sve ovo pričam onako kako ja pamtim i jako moguće da mnoštvo ispričanog i nije istina….

Pa da počnemo

Mojoj teta Mari i čika Radovanu,

u nadi da ću ispričanim barem malo produžiti sećanje na ove nesvakidašnje dobre ljude.

Bilo je to jutro posle svadbe moje rođene sestre. Naša kuća lagano je otvarala oči i dolazila sebi od veselja, dok su nas teta Mara i čika Radovan čekali na dvorištu. Iako pozvani na svadbu sami su se ponudili da ostanu u kući i pospreme po odlasku gostiju. Sto su postavili između kuća u hlad, tamo gde nama ukućanima nikada to ne bi palo na pamet, doručak je bio serviran, teta Mara nam je redom kuvala kafe kako smo ustajali.

Te sam ljude i tada gledao sa divljenjem. Čika Radovan, čovek od dva metra i srcem još većim, neko za koga smo odgovorno mogli da tvrdimo da zaista u životu nikome ne bi mogao da nanese zlo. I zaista i nije. Teta Mara pak britkog jezika i čista srca celog života sasipala je u brk svima ono što je mislila. A kada je nekog volela još kako je to znala da pokaže.

Sedeli smo tako za doručkom, prenosili utiske sa svadbe, redom kako to već ide dok se naš prvi ljubimac i verni pas čuvar Kuki motao pod nogama. Imao je i on prgavu narav i kada mu se neko nije dopadao vrlo je jasno to znao da pokaže. Opet prema našim gostima bio je blag i gledao ih je kao nas ukućane. Kada sam se sagnuo da ga pomazim uhvatio sam setan pogleda teta Mare. Shavtila je to i odmah, kao iz topa, krenula je da mi priča:

„U Borovu smo imali kerušu. Zvali smo je Džuli. Doneli smo je onda kada je Danijel učestvovao na pesmi evrovizije sa istom pesmom pa je tako i dobila ime. Sve vreme granatiranja provela je sa nama u podrumu. Uplašenja tutnjavom, krila se pod nogama, drhtala. Mazili smo je pokušavajući tako da njoj, a i sebi otklonimo strah. Kada se sve završilo i najzad više nismo morali da se krijemo jedno jutro našli smo je kako leži. Zvali smo veterinara. Rekao nam je da je od silnog straha doživela nekoliko srčanih udara i da joj je srce toliko slabo da više pomoći nema. Sahranili smo je na Savulji, tamo gde imamo baštu, pa eto sada kada idemo tamo, svaki put sednemo kraj humke i pričamo sa njom….“

Posle nekoliko godina otišao je i čika Radovan. Izdalo je i njega srce. Doživeo je infarkt i uzeo ga je Bog pod svoje. Ne znam ni sam, valjda je u raju zafalilo dobrih ljudi….

Eto, prosto tako rat nevinim i dobrim stvorenjima uzima srce, na ovaj ili onaj način. U odnosu na to sve ostalo postaje nekako nevažno.

Godinama koje su usledile teta Mara tačna kao sat svake godine zvala me je da čestita rođendan. Čak i kada nisam bio raspoložen, kada mi život i nije bio baš po volji ovaj poziv uvek me je radovao. Mali znak pažnje ponekad toliko jak da je znao da sivilo tog dana pretvori u pravo veselje. A onda odjednom pozivi su nestali. Dugo se nisam usudio da pitam majku zašto, do današnjeg dana. Teta Mara je umrla, a ta vest stigla je do nas sa zakašnjenjem od dve godine. Niko nije imao dovoljno hrabrosti da nas suoči sa tim pošto su znali koliko smo je voleli.

E sad, tugu ne možete ni prevariti niti zaobići. Možete je samo odložiti na neko vreme. Meni je ostalo samo da za njih sakrijem suzu, zapalim sveću i da se nadam da se teta Mara , čika Radovan i mala Džuli sad negde gore zajedno smeju….zaslužili su to za života.

Glad

Posted on 23 септембра, 2022 Updated on 28 септембра, 2022

Na vratima jednog beogradskog restorana napisano je:

„Ukoliko ste gladni, a nemate novca, ovde uvek možete dobiti neki topli obrok. Platićete kada budete imali, a i da ne platite… Niko ne zaslužuje da bude gladan! Vratimo veru u ljudskost“.

Ovo nije priča o tom restoranu, ali je priča o ljudskom dostojanstvu. I nije priča o Beogradu već o jednom mestu udaljenom 2000 km, a pročitane reči sa vrata odzvanjaju čak do tamo.

Nedelja je. Već je polovina septembra i ovo je zvanično po meteorolozima poslednji letnji dan. Temperatura 37 stepeni guši. Na plaži mnogo ljudi, svi željni da se još jednom ove godine okupaju. Pogotovo oni koji su platili letovanje u post sezoni.

Od mene su dve godine života na moru učinile lokalnog snoba, pa iz griže savesti odlazim i ja da se okupam – drugi put ove godine – i prosto postavim kvačicu na taj obavezni deo bitisanja ovde.

Voda izgladnuje, a mi dopustimo s vremena na vreme sebi da se opustimo i pojedemo „junk food“. Naša odlluka pada na lokalni KFC koji je tu iznad plaže na promenadi. U laganoj šetnji u oči mi pada starica sa polucilindrom na glavi, u belom duksu sa kapuljačom, čudnog i upadljivog izgleda, opet nekako pogurena i istrošena. Zaobilazimo je, ulazimo u restoran, obavljamo narudžbinu i izlazimo na terasu da nađemo slobodan sto.

Na terasi KFC-a uvek veseli cirkus. Porodice sa decom, mladi sa čašama jeftinog piva, penzionerke sa koficama u rukama, lokalni psi koji vrebaju pokoji zalogaj mesa ili dobačenu kosku…. Sve bučno i veselo, kao i na svakom mestu gde ima dosta rusa. Nalazimo skriveno mesto u uglu, zauzimamo busiju i krećemo sa otvaranjem paketa i sa našom malom gozbom.

U sred obroka mi u oči ponovo upada baka. Potpuno neprimetno posetiocima, sa krpom i sprejom u ruci prilazi praznim stolovima, čisti, uzima tacne sa stolova i dolazi do stola koji obično koriste zaposleni zaduženi za taj posao. Tu sa tacni bira ostatke hrane, ostalo uredno baca u kantu, čisti i slaže poslužavnike. Posle 40 min, kada se na stolu našlo nešto hrane, verovatno ne dovoljno za pristojnog čoveka, uredno seda za sto. Uzima ostatke nedojedenog krompira, umače u sos koji je neko ostavio „napola“. Iz nečije flašice pije sok. I tako sa osmehom na licu u graji i gužvi nas sitih i besnih gleda u pravcu prelepog zalaska sunca na plaži „Čajka“

I sad, možda se baš u tom trenutku u kojem je jedno bezazleno stvorenje uspelo da spase ono što joj je ostalo od dostojanstva i da u isto vreme preživi još jedan dan ovaj svet neprimetno pomerio bar 1 mm ka putu da vrati svima nama veru u ljudskost.

A opet, možda su ovakvi ljudi samo suze u oku ovog surovog sveta koje niko i ne primećuje…

Baka Ljuda

Posted on 3 јуна, 2022 Updated on 6 јуна, 2022

Mojoj Leni, u slavu onima koji su joj podarili život.

To je bio naš poslednji susret.

U rukama dva cegera sa 6 praznih kutija od pica plus dva planinarska štapa. Duh te žene čak i u njenih devedeset godina ništa nije moglo slomiti. U prilog tome govori činjenica da je po mrazu uzela svoju opremu za šetnju i izašla do obližnje picerije kako bi nam na noge donela večeru. Niti joj je to iko tražio, a još manje od nje očekivao. Opet na pitanje zašto je to uradila, odgovorila mi je: „Pa nećeš za Moskvu gladan“. Ponudili smo da bacimo smeće, na čega je ona samo odmahnula rukom i odšetala u čuvarsko veče. I u večnost, ako mene pitate.

U nesretna vremena sovjetske istorije, te 1985 kada je Lenina majka ostala trudna sa njom, želela je da uradi abortus. Niti novca, niti vremena, niti mesta za još jedna gladna usta. Baka Ljuda, koja je prvog muža, a Leninog pravog dedu već sahranila, prosto se sažalila i rekla da je greh od boga i da će ona u penziju kako bi se starala o detetu. Tako je i bilo. Neugledno, kovrdžavo i bolešljivo stvorenje vukla je za sobom gde god je mogla, vaspitavajući je u „čvrstom“ sovjetskom maniru da nesreću u životu treba podnositi stoički. Mnogo godina kasnije Lena mi je prepričavala kako je u ruskoj banji „mlatila“ lišćem jer i dan danas veruju da je to dobro po zdravlje. O i da je bila jako ljuta što je plakala.

Godinama koje su usledile kroz Lenine studije čekala je baka da se Lena uda, pa da poljulja unuče. Nije sa tim baš išlo lako. „Parila je mozak“ Leni da će prestariti, da joj je vreme, da ona sama neće doživeti da se poraduje. Kada sam se, kako smo kroz šalu govorili, u njenoj 35 kao spasioc pojavio ja, postavila se kao bulterijer između nas. Iskreno stranac, sa već jednim propalim brakom i detetom…. takoreći jedim uništenim životom nisam baka Ljudi ulivao poverenje što mi je jasno stavila do znanja kada smo ostali sami. Sreća što je moj ruski tada bio toliko loš da nisam shvatio sve što mi je rekla, inače bih verovatno pobegao glavom bez obzira….

Došla je i svadba, na kojoj je jedva pokretna starica zaigrala, a na Lenu u sedmom mesecu trudnoće vikala da sedne. Spakovala je u kovertu dobar deo svoje ušteđevine. Nije nam dala šansu da joj novac vratimo. Zatim je došao i unuk kojeg je drhtavim rukama ljuljala, a nama priredila bar 3 predinfarktna stanja iz straha da ga ne ispusti. Tog poslednjeg leta na „dači“, kako rusi zovu vikendice, sedela je sa nama na tremu do kasnih večernjih sati. Ispijala čašicu votke, ljuljala unuka, učestvovala u razgovoru. Porodica poslenji put na okupu jednog spokojnog avgusta. A ja kao nemi svedok porodičnog mira koji su kroz burna sovjetsko-ruska vremena najzad našli.

Lenin otac je otišao, čudnim spletom okolnosti iz Moskve smo stigli kasno. To jutro kada se upokojio, a mi doleteli, iz bolnice su prosto zaboravili da pozovu i saopšte tužnu vest. U želji da ga posetimo došli smo do vrata klinike, gde su nam posle sat vremena čekanja i razgovora sa sestrom, glavnom sestrom, dežurnim lekarom i na kraju šeficom odeljenja najzad saopštili istinu, a zatim u ruke ugurali kesu sa stvarima koje su iza njega ostale. Ostali smo dugo u hodniku sa suzama u očima. Dan posle sahrane starica je rešila da ne smemo da gladujemo i iz picerije donela pice. Sedela sa nama dok smo u votki utapali tugu i na kraju prosto ustala pokupila kutije, pozdravila se sa nama i otišla.

Kada je dobila koronu i upalu pluća odvezli su je u bolnicu. Tri dana su svi od nje ludeli. Porodica jer se nije javljala na telefon, sestre jer nije pila lekove niti slušala uputstva lekara, jela samo ono što je htela, …. A onda su je preneli na intenzivnu i odande više nije izašla…. Ja nekako nikada nisam pristao na ovu, zvaničnu verziju priče. U toj ženi bilo je toliko života da sam u nekom trenutku izjavio da će nadživeti sve nas i kornjače sa Galapagosa zajedno. Ono u šta ja verujem je da je baka Ljuda te večeri u bolnici pomislila da je dočekala sve što je želela, spakovala svoj kofer i ne opterećujući nikoga prosto otišla. 30. decembra, ne dočekavši novu godinu…jer ništa ona više ni od koga i nije očekivala. Ne opraštajući se, jer svako praštanje donosi samo tugu….

Na kraju u sećanju ostaje urezana ta slika starice koja sa svojih devedeset odmahuje rukom i oslanjajući se o štapove nestaje u večeri slabo osvetljenih ulica Čeboksarija……

Mom gradu

Posted on 31 октобра, 2021 Updated on 31 октобра, 2021

Pre neko jutro, na putu na posao iznenada me kod Adlerskog nadvožnjaka, koji natkriva dugačku prugu koja spaja jedan beskraj sa drugim, sačekao miris lipe. Ovde je skoro novembar i Miholjsko leto se bliži svom kraju, a cvetu lipe odvano vreme nije. Kao voda kroz naprslu branu navrle su uspomene. Bolno svatih da za tolike godine nisam napisao ni jednu jedinu reč o svom gradu….

I tako hvatam sebe da u toplo nedeljno jutro sedim i pokušavam da spasem od zaborava ono malo detinjstva što je u meni ostalo, pre nego što se slike izgube negde na dugačkim ulicama Moskve, nepreglednim šumama Čuvašije, na obroncima Kavkaza, na pučini mora gde se crno nebo dodiruje sa crnom vodom ili ih jednostavno ne odnese hladni vetar St. Petersburga.

Ako ikada budete prolazili tuda, moj grad prepoznaćete lako…. Letom kada mu se približavate , a već od izlaza iz susednog mesta, kao dva svetionika iz ravnice panonskog mora uzdižu se crkveni i telefonski toranj. Njegove obale nežno zapljuskuju zlatni talasi žita. Nama koji smo rođeni tamo pri ovom prizoru srce zaigra, a u grudima se nešto stegne.

U iste te letnje dane ulice izgledaju kao da su napuštene, kroz njih se tromo kreće žega terajući sve živo da nađe zaklon i spas do večeri. A noć donosi istinsku magiju. Snažani miris lipe koji se upija pod kožu, omamljuje i tera na snove. I zvezdano nebo, svetlo i toliko nisko da vam se čini da će vam teme može očešati zvezda padalica.

Upravo na tim ulicama, obasjanim mesečinom, na početku jedne jeseni, na kraju jednog detinjstva ostalo je jedno slomljeno srce. To je mesto kome se u mislima vraćam. To je mesto koje želim da sretnem hodajući kroz večeri nepoznatih gradova, kroz šumu nepoznatih lica, kroz more neznanih reči….jer verovatno bez toga više ni nisam ja. Zato se kompas ovog mornara, nesvesno, umesto ka severu, uvek okreće tražeći ta dva svetionika koji će ga odvesti kući.

Verovatno smo zato, mi obični ljudi, sazdani samo od snova i jedino se na kraju u želje razumemo.

Horoskop

Posted on 21 септембра, 2021

Milioni ljudi svakog jutra svoj dan počinju čitanjem dnevnih horoskopa. Mnogi od njih ispitivanje svoje sreće izvršili su izradom natalnih karti, životnih horoskopa, poseta gatarama, vračarama…… Horoskop kao nauka napreduje…..uzima u obzir mnogo vaših ličnih podataka uključujući sve tačniji momenat rađanja, tačnu lokaciju na kojoj ste rođeni, upotrebu računara, ali na kraju nešto ipak nedostaje. Ono što horoskop ne predviđa je vašu interakciju sa okolinom i samim tim vašim uticajem na sopstvenu sudbinu. Alexa Gajić je pričom o Edit uveo pojam „Abelove formule“ kojom je moguće predvideti događaje u svakom trenutku. Razvojem IT tehnologija kao i napredkom fizike i matematike u daljoj budućnosti verovatno će jako moćan računar dobiti algoritam da izračuna verovatnoću željenog događaja u budućnosti u odnosu na vašu interakciju sa okolinom. Ono što nam preti je opasnost gubljenja svake životne draži slučajnih događaja, susreta, hvatanja momenta ptice u letu ili pojavljivanja duge. Svaka slučajna životna radost mogla bi da bude eliminisana potrebom statičnih i indeferentnih ljudi da kontrolišu ishod svog života. Zato ujutru kada imate potrebu da iz dnevnih novina pročitate horoskop odmah bacite isti, izađite napolje, udahnite punim plućima i POČNITE DA ŽIVITE ŽIVOT UMESTO DA ČEKATE DA VAM SE ISTI DOGODI!

Pospani grad

Posted on 14 септембра, 2021

Kažu grad nikada ne spava. Nije istina, samo je taj momenat teško uhvatiti.

U trenutku sa ulica nestanu pozornici, noćni čuvari spokojno spuste glavu preko šaka, taksisti odsutno kljucnu za volanom parkiranih kola, sestre u hitnoj sakriju se u spokoj zadjnih soba, lokalni pijanci pruže se po klupama i ćoškovima gde se ko zadesi, psi prestanu da laju….. Nad ulice se kao teška pozorišna zavesa spusti tišina i ceo grad zanemi.

Već u sledećem trenutku bude ga pospani pekari mirisom svežeg hleba, čistači ulica umivaju ga vodom. Osmehom časti još uvek provodom opijene mlade koji kreću kućama i namrštena lica radnika iz prve smene. Probuđen i svež dočekuje novi dan. Čudno njegovo vreme mereno vekovima za nas je večnost, a potreban mu je samo tren odmora….